Када неко као Влатко Стефановски траје скоро пола века као успешан стваралац, мало је рећи да је добар као најбоље старо вино. У његовом случају то је, можда, и погрешно. „Неподношљива лакоћа“ гитарских импровизација и осмех уз сваки акорд потврда су његове „вечите младости“. Тако је било и на концерту који је у Чачку, у петак, 1. септембра, приредио један од највећих гитариста данашњице, не само на балканским просторима, са којих овај уметник црпи део своје инспирације. Додатну енергију, поновио је неколико пута током скоро двочасовног концерта, добија од подмлађене ритам секције, свог сина двадесетдвогодишњег Јана за бубњевима и три године старијег басисте Ивана Кукића.
Пренео је Влатко лепоту чистог звука, попут „Бистре воде“, бескрај стваралачке снаге у свакој својој композицији, налик „Кумовој слами“, надахнуће током целог концерта… Публика која је испунила простор Градског трга и Шеталишта, подједнако и млада и зрела, могла је да ужива у огромном распону онога што је Стефановски током своје дуге каријере створио.
У Чачак су стигли после концерата у Требињу и Сплиту. Скоро осам сати вожње није Влатку пореметило план да уочи концерта на Градском тргу одржи тонску пробу на којој је, за малобројне срећнике, „отпрашио“ и један блуз стандард. Разговарали смо са њим кратко уочи самог концерта.
После скоро шест година поново свирате у Чачку?
– Драго ми је што сам вечерас опет овде, на овако великој сцени и на оваквом догађају. Ту сам са младом ритам секцијом са којом наступам последње четири године. Феноменални су дечки, стварно су невероватни музичари и са великим ентузијазмом и задовољством путујемо по региону и по свету. Снимили смо албум „Taftalidže Shuffle“ (Тафталиџе је кварт у Скопљу у коме Влатко живи) и добро нам иде…
Баш пре годину дана Чачани су на истом месту имали прилику да уживају у концерту Радомира Михаиловића Точка. Сада сте Ви на истој бини. Двојица највећих преко којих су многи заволели инструментале, блуз, рок, у који сте међу првима унели традиционалне ноте… Да ли музика и данас има ту снагу и енергију коју је успевала да покрене у неким старијим генерацијама?
– Увек су нас двојицу поредили (осмех)… Морам признати да се музика променила, као и пуно тога, од оног нашег времена, када смо ми ентузијастички правили бендове и снимали значајне албуме, када смо се сви трудили да будемо што бољи и оригиналнији. Много тога се променило! Нажалост, не на добро. Данас је музика, углавном, прављена на компјутеру, углавном електронска и продуцентска. Више није бендовска, музичарска… Продуценти склапају разне коцкице, као да тетрис играју у студију, и тако праве музику. У наше време је било другачије. Не желим да звучим старомодно и не желим да музику нашег времена глорификујем у односу на ово сада. И данас има добре музике, али раније су се сви трудили да буду различити, а данас сви покушавају да буду исти – у темпу, продукцији, у вокалима…
Шта Вас и даље инспирише, где налазите нове идеје?
– Ја се не водим за трендовима, нити ме интересује шта је данас актуелно. Мене тера мој унутрашњи импулс, свирам зато што волим да правим музику. То сам почео пре педесет година, толико дуго се професионално бавим музиком. Држи ме нека већа енергија…
Не дозвољавате себи да постанете рутина. Волите да експериментишете – са опремом, гитарама, звуком, стиловима?
– Да, то стално радим. Волим ја то што радим! Од тога ми је енергија! Данас смо возили осам сати да бисмо дошли до Чачка. Ништа ме не мрзи, ако треба да свирам. Ако треба толико дуго да возим да бих отишао на одмор, размишљао бих. Путовања, бензинске пумпе, кафа на једном, ручак на другом, вечера на трећем месту, то је наш живот… Али, ако треба да свирам, то радим са радошћу.
Да ли Вам прође дан без музике, без гитаре?
– Током лета – тешко! Сваки дан смо са инструментима. Скоро сваки дан свирам. Ако не на сцени, онда у хотелској соби, где увек имам гитару. Стално нешто тражим…
Оснивач и фронтмен легендарне југословенске групе „Леб и сол“, који је почео соло каријеру пре тридесетак година, прошетао је кроз свој богати опус, не остављајући публику у Чачку ускраћену за омиљене мелодије и песме, неке у новим аранжманима, дајући прилику младим музичарима да се докажу на својим инструментима.
Почетак концерта припао је традиционалним „ Македонско девојче“, „Си заљубив едно моме“, а онда у истом ритму и „Влатково оро“, „Елено, керко“… Уследили су велики хитови – „Ја нисам твој“, „Таласна дужина“, „Чувам ноћ од будних“, “Мамурни људи” „Чукни во дрво“, „Јовано, Јованке“, поменута „Бистра вода“… „Кумова слама“, коју, како је и сам рекао, ретко изводи, звучала је, а уз мноштво укључених мобилних телефона и изгледала, као небеско путовање… И због ограниченог времена (следила је „Рок опера“) један бис и на њему „Скопје“. Још један велики концерт у оквиру „Чачанске родне“ која ће се памтити и по Влатку Стефановском!
Текст и фото: В. Тртовић
ОКО ТРИДЕСЕТ АЛБУМА
Владимир Влатко Стефановски, рођен 1957. у Прилепу, почео је да свира са 13 година. „Леб и сол“, са којим је постао познат на југословенској рок сцени, био је његов трећи бенд. Са овом групом снимио је 13 албума, плус 15 у самосталној фази, укључујући и оне са акустичарем Мирославом Тадићем. Свирао је још са неколико великих гитариста, Томијем Емануелом, Стокелом Розенбергом, Јаном Акерманом, као и са Лондонским симфонијским оркестром… Компоновао је и музику за филмове, серије, представе… За публику у Чачку извели су музику из филмова „Gipsy magic“ и “Шмекер“.
СВИРАТИ СА ВЛАТКОМ ЈЕ ФАНТАЗИЈА
Бас гитариста и мултимедијални уметник Иван Кукић живи у Струмици, студира у Београду Музички дизајн и продукцију звука. После концерта рекао нам је да се дивно осећао, као и увек када свира са Влатком и Јаном: – Тешко је описати како је свирати са њима, то је фантазија! О томе нисам ни сањао… Јан и ја смо први пут у Чачку. Публика је била предивна, као и атмосфера. Хвала од срца и надамо се да се видимо опет, ускоро
