Društvo za cerebralnu i dečiju paralizu je na osnovu ugovora sa lokalnom samoupravom preuzelo uslugu „Pomoć u kući“ za korisnike na ivanjičkom području. Realizacija je započela u februaru, a uslugu gerontodomaćica koristi 118 lica. Među njima je 26 sa gradskog a ostali su sa seoskog područja.
Gerontodomaćice su za meštane na desetine kilometara udaljenih sela često jedine sa kojima prozbore tokom sedmice. Po rečima stručne saradnice Društva Sandre Marković, imaju korisnike u gotovo svim mesnim zajednicama, a najviše u Devićima. Od ukupnog broja dve trećine su žene. Većina žive sami-čak 82 lica. Bez prihoda su ili su korisnici socijalne pomoći ili eventualno imaju poljoprivrednu penziju. Njihovu situaciju otežava i zdravstveno stanje jer su većinom hronični bolesnici. Neki imaju i fizički invaliditet, oštećenje intelektualne sposobnosti, sluha i vida.
-Cilj nam je da unapredimo kapacitet za samostalan život starih, odraslih, invalidnih i bolesnih lica kroz realizaciju aktivnosti koje oni ne mogu sami da obave. To su: održavanje lične higijene korisnika kao i higijene prostora gde žive, zatim priprema napitaka i lakih obroka, nabavka namirnica, lekova, plaćanje računa, kontrola vitalnih funkcija merenjem pritiska i nivoa šećera u krvi, podsticanje u obavljanju svakodnevnih aktivnosti, kraće šetnje i socijalni kontakti odnosno razgovor, što im inače nedostaje, kaže Marković.
Gerontodomaćice su prošle sertifikovan program obuke i već godinama obavljaju ove usluge. Do korisnika ih u društvu stručnog radnika Društva, dva puta sedmično u gradu i 3 puta mesečno na seoskom području, u dvočasovne posete prevoze vozači „Ladom Nivom“. Međutim, do sela raštrkanih po obroncima Golije i Javora zimi se često i peške jedva stigne. Dešava se da posle obilnih snežnih padavina budu odsečena od sveta, pa usamljenim stanovnicima lepa reč i društvo gerontodomaćica više znače od bilo čega drugog.
Milunka Milkica Glavinić je gerontodomaćica otkako je ova usluga pokrenuta u Ivanjici pre 13 godina. Ni jednog trenutka, kaže, nije pomišljala da to napusti.
-Ovo nije lak posao, ali je veoma human. Ne može ga raditi svako. Teritorija naše opštine je ogromna, sela udaljena i većinom pusta sa po nekim staračkim domaćinstvom. Neki od korisnika imaju decu koja ih zbog obaveza retko obilaze, a neki nemaju nikoga. Trudimo se da im olakšamo život. Prioritet su nabavka namirnica i lekova. Pojedini nisu bili kod lekara i po pet godina, pa moramo obratiti pažnju i na njihovo zdravstveno stanje. Negde zamesim hleb, negde potrem, usisam, ali i popričam sa njima, saslušam ih. Imaju veliko poverenje u nas. Doživljavaju nas kao najrođenije. Zato svaki put jedva čekaju našu posetu. Na žalost imam trenutno i 14 lica koja su izgubila decu. Кao majka troje dece to vrlo emotivno doživljavam, ali moram biti pravi psiholog u pristupu njima. To što nekome mogu da pomognem, da mu razgalim dane mene ispunjava. Ja naprosto volim svoj posao, zaključuje Milkica.
Društvo za cerebralnu i dečiju paralizu planira da uskoro proširi ovu uslugu. Po ugovoru sa lokalnom samoupravom, koja je finansira sredstvima iz budžeta, „Pomoć u kući“ realizuju u narednih godinu dana. Radi se uveliko na unapređenju usluge i uštedama. U odnosu na ranije ostvarena je, tvrde, ušteda od 1,3 miliona dinara, a novom organizacijom rada uštedeće na godišnjem nivou još 260 hiljada dinara.
J.S.
