За Марка Мариновића Малину (1983) у кошарци нема великог филозофирања и теоретисања. Каже, да ако шутнеш неколико хиљада пута на кош и толико пута пробациш лопту кроз обруч биће ти чудно кад промашиш. Али, ако шутнеш пет пута и сваки пут промашиш, то је знак да не радиш довољно. Истиче да ово није он измислио, већ је чуо од много значајнијих кошаркашких имена и само се тога придржава.
Одрастао је у околини ОШ „Милица Павловић“, где су се као деца играли и Драган Кићановић и Алекса Аврамовић. Толико рапрезентативаца на малом простору. У почетку је маштао да постане успешан голман и чува мрежу неког од значајних фудбалских клубова. Ипак, по освајњу европске шампионске титуле у Атини 1995. његови идоли постају Ђорђевић, Даниловић, Ребрача. До осмог разреда упоредо тренира фудбал и кошарку, а онда, после понуде тадашњег тренера КК „Борац“ Милована Степандића да потпише уговор са овим клубом коначно се опредељује за игру између два коша.
– Као петанестогодишњак заиграо сам за први тим. Тако сам почео да зарађујем и, на неки начин, издржавам породицу. Ушао сам у жесток ритам тренинга. Тренирао сам са кадетима, јуниорима, сениорима. Обавезе су биле све веће, тако да је било немогуће усагласити школске и кошаркашке обавезе. Зато већ као средњошколац доносим одлуку да се у потпуности посветим овом спорту.
Малини није било лако да се са само 183 сантиметара висине определи баш за кошарку, нарочито што је у то време било виших, јачих, чак и дечака који су у тим годинама обећавали више од њега. Ипак, победу су однели његов инат и тврдоглавост, као и победнички менталитет који му не дозвољава да неко буде бољи од њега. Те особине су га водиле стално напред.
Пажњу кошаркашке јавности скреће на себе већ почетком сезоне 2000/01. У препуној хали крај Мораве „Борац“ је дочекао „Црвени звезду“. Мариновић постиже 23 поена и најзаслужније за победу Чачанских црвено-белих 96:83. Тренер пораженог тима Стеван Караџић није ни знао његово име, па је рекао да их уништио играч са бројем 14. „Борац“ се, ипак, на крају те сезоне са „Беопетролом“ сели у Другу лигу.
– Иако сам већ тада имао понуде да променим средину решио сам да останем. Са ове временске дистнце сматрам да сам учинио добар потез, јер сам за три сезоне проведене у том рангу такмичења много научио и тако стечена сазнања примeњивао касније у каријери.
После повратка у друштво најбољих Мариновић одлучује да прихвати позив из „ФМП“- а са којим је „Борац“ имао сарадњу и сели се у клуб из Железника. Било је то 2004. године.
САОБРАЋАЈНИ УДЕС ЈЕ ПРОМЕНИО СВЕ
Сјајно је Малина започео каријеру у новој средини. Био је брилијантан у прва два кола Евролиге против „Турк Телекома“ и московског „Динама“. Судбина се тада жестоко поиграла са момком из Чачка. Журећи на тренинг доживљава саобраћајни удес и доживљава тешку повреду. Дијагноза гласи дисторзија (ишчашење) кука. Лекари већају шта чинити. На крају одлучују да не прибегну хируршком захвату, али мора наредних шест недеља апослутно да мирује лежећи на леђима. После недељу дана лекар му се овако обраћа: „Слободно се дери, вичи. Ради шта хоћеш. Кошарку више нећеш моћи да играш.“
– Било је страшно тако нешто чути у 21. години. Ипак, нисам одреаговао „на прву лопту“ и клонуо духом. Покушао сам да нађем неки промил шансе у позитиван исход и у то дубоко веровао. Тако сам се „извукао“. После лежања уследило је шест недеља ходања на штакама, па рехабилитација и успео сам да се вратим у тим током те сезоне.
У наредној 2005/06. дао је значајан допринос освајању Јадранске лиге, тада се звала „Goodyear liga“ и Купа „Радивој Кораћ“.
РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА
Добре игре препоручиле су га селектору националног тима Драгану Шакоти да га позове у репрезентацију коју је 2006. очекивао наступ на Светском првенству у Јапану. На њему је репрезентација Србије и Црне Горе учествовала на основу посебне позивнице као двоструки светски првак 1998. и 2002. Шакота је имао проблема са састављањем тима, јер су Црногорци (Шћепановић и Пековић) отказали учешће, у току је било „раздруживање“ ове две земље, а и наступила је смена генерација. Од искуснијих играча на располагању му је био само Игор Ракочевић. Нисмо се прославили на том првенству. Освојили смо 15. место.
– Пораз од Нигерије на старту деловао је шокантно, међутим, у том тиму су наступили играчи који су играли у Америци и само имали нигеријско држављанство. Од Аргентине и Француске изгубили смо на један посед. То нас је у осмини финала одвело на Шпанију која је имала моћан тим. „Црвена фурија“ до титуле дошла убедљивим тријумфима над свим селекцијама. Нама је утеха да смо изгубили са најмањом разликом. Штета, што смо налетели на њих. Били смо добри у припремним мечевима. Савладали смо Аргентинаце и Грке. Ипак, то је било једно незаборавно искуство.
Малина је први пут дрес са државним грбом обукао 2001. када је играо квалификације за Европско првенство играча до 20 година, а потом је и наступио на том такмичењу које је 2002. одржано у Литванији. Освојено је седмо место, а Мариновић каже да на њему није имао већу минутажу. Из те генерације одличну каријеру остварио је Ненад Крстић.
Годину дана касније био је члан уневрзитетске репрезентације која је у Сеулу освојила златну медаљу. Њу су чинили играчи „ФМП“-а, а Мариновић се нашао у саставу, иако је тада наступао за „Борац“, јер су неки играчи тима из Железника били повређени.
ОДЛАЗАК У ИНОСТРАНСТВО
По повратку из Јапана каријеру наставља у шпанској „Ђирони“ у коју одлази на позив њеног тренера Светислава Пешића.
– Знао сам да је у то време Шпанија имала најјачу лигу. Нисам имао довољно података о њој, али се нисам уплашио. Много ми је значила Пешићева подршка, али и осталих играча. Пре свега од италијанског репрезентативца Грегора Фућке, врхунског професионалца. Његова дневна рутима се знала. Кад тренира, шта једе, коришћење додатака у исхрани. Кад спава. Био је у потпуности посвећен кошарци. Сваком може да послужи као пример.
Са овим клубом у сезони 2006/07. осваја ФИБА куп, потом следи још једна година на Иберијском полуострву, овог пута у „Менорки“, и одлазак у „Црвену звезду“, када је тај клуб преузео Светислав Пешић. За „Валенсију“ наступа 2009/10. и осваја Еврокуп. Занимљиво је његово искуство које може да послужи као пример.
– Тренер Невен Спахија ми није доделио главну улогу, али то ме није деморалисало. Наставио сам да радим напорно и био увек спреман да пружим највише. Своје минутаже сам користио максимално. Било је довољно да ми Спахија пред увођење у игру само каже „ради оно твоје“.
Потом следе сеобе од Немачке, Русије, Бугарске, Крагујевца, Словеније, Румуније.
ПОВРАТАК У „БОРАЦ“
Након тих путешествија 2017. следи повратак у родни град.
– Поучен примером чувеног Марка Гасола који се после наступа у НБА лиги вратио у „Ђирону“, у том тренутку била друголигаш, са жељом да је врати на стазе успеха, неки сличан осећај се јавио и у мени. „Борац“ је значајно име у српској кошарци и сматрао сам да заслужије да се надмеће у регионалном такмичењу. Желео сам да томе дам допринос.
Нажалост, није успео у томе. Каже, да му је то, као и неиграње у Евролиги остало као „рупа“ у каријери. Први пут се у полуфиналу доигравања АБА 2 лиге 2018. године испречила „Крка“, да би у наредној сезони копарска „Приморска“ била прејака.
УЛАЗАК У ТРЕНЕРСКЕ ВОДЕ
Десио се изненада и непланирано. Додуше, размишљао је о томе, али није очекивао тако нагао прекид играчке каријере.
– Пре почетка припрема за сезону 2019/20. из клуба ми је понуђено да преузмем тренерски функцију. Прихватио сам, јер сам, с обзиром на стање мог кука, сматрао да треба да се „сачувам“.
И, у тој сезони успева оно што му није било суђено да се догоди као играчу. Уводи „Борац“ у АБА 1 лигу и на његовој клупи седи до новембра 2022. Прошле јесени постао је стручни саветник у „Чачку 94 Quantox“. У међувремну још једном значајну улогу у његовом професионалном развоју има Светислав Пешић. Од када је 2021. постао селектор репрезентације Србије Малина је у кругу његових најближих сарадника. Најсветлије тренутке доживели су на прошлогодишњем Светском првенству када је освојена сребрна медаља.
– Кари (Пешић) живи 24 сата за кошарку. Ставља тежиште на физичку спрему и његов принцип је рад, рад и само рад, јер је кошарка „рударски посао“. Да је у праву, говоре његова дела.
ПРИМЕР МЛАДИМА
Малини је спорт у крви. Осим умећа на кошаркашком терену вешт је у баратању фудбалском лоптом и тениским рекетом. Због тога је увек у „топ форми“. Познат је по томе да воли да се надмеће, не признаје ником да је бољи од њега и увек се труди да победи.
– Да би успео мораш све да подредиш том циљу. Није лако, јер дани често личе један на други, пошто улазиш у рутину. То мораш да волиш, јер ако те неко приморава да тако радиш, онда то није то. Зато ми нису јасни играчи који неће да раде. Па, од тога живиш. Потруди се. Ако се брзо задовољиш пропадаш.
Каже да је данас тешко младе подстакнути да напорно раде. Такође, веома је битно научити их дисциплини, што је у ово време тешка реч. Морају да слушају тренере.
– Да могу да играм цео живот играо бих. Нема лепшег посла. Кошарка ми је донела све. Остварио егзистенцију, много пропутовао, научио два језика.
Довољно да се каже како је успео у оном чиме се бавио. Додуше, далеко је од тога да је у овом спорту рекао последњу реч.
Припремио Владимир Дуба
