Ове, 2024. обележавамо и памтимо 25 година од НАТО агресије на нашу земљу. Свако је овај злочин доживео, преживео и запамтио на свој начин. Ликовни уметник из Слатине Милан Чакајац, поред војничких обавеза, ту 1999. годину, памти и по својој самосталној изложби “Ратни записи”, приређеној 12. јула, у ондашњем Дому војске у Чачку. Како је ова изложба настала у потпуно ванредним околностима и како је доживео стварање под готово сталном ваздушном опасношћу, прича за “Чачански глас”.
Милан Чакајац је, иначе, 2. априла ове године Решењем Градске управе за друштвене делатности Града Чачка стекао статус борца 2. категорије. Категорисани статус према Закону о правима бораца, војиних инвалида, цивилних инвалида рата и чланова њихових породица прописује да је борац држављанин Републике Србије који је као припадник оружаних снага СРЈ вршио војне дужности или друге дужности за војне циљеве или за циљеве државне безбедности ради одбаране суверенитета, независности и територијалне целокупности Савезне Републике Југославије од 24. марта до 26. јуна 1999. године. Статус борца 2. категорије припада лицима која су на задацима одбране земље била ангажована од 46 до 200 дана.
МОБИЛИЗАЦИЈА: РАЗОРЕН АЕРОДРОМ ЛАЂЕВЦИ
-Мобилисан сам 9. априла 1999. године рано ујутру. Наравно, претходну ноћ нисмо спавали, јер смо целу ноћ дежурали у основној школи у Слатини, директор школе и ја, јер сам тада био запослен у тој школи. Мобилизацијски позив ме је чекао у Месној канцеларији у Слатини. Одмах је уследио одлазак кући да обучем униформу и повратак у варошицу Слатину, наравно, пешице шест километара. Из Слатине аутобусом до Чачка и одмах следећи превоз преко Мрчајеваца до Аеродрома Лађевци.
Стравична сцена је била када сам стигао у Тавник и са магистрале видео аеродром у Лађевцима који је пре неколико дана био страшно разорен нападима из ваздуха. Тог тренутка сам осетио велику неизвесност… Зашто…како све ово? Због чега…до када ће све ово трајати? А, тек је почело – сећа се Милан Чакајац свог ратног распореда.
ВЕЗИСТИ И ТОПОВЦИ
Био је везиста на радио уређају, заједно са десетак сабораца. Осталих, још педесетак војника, били су топовци на противваздушним топовима, такозваним, „троцевцима“, прича Чакајац. Укупно, више од 60 војника било је распоређено у близини аеродромске писте, на неких 800 метара удаљености. Прецизније, село Катрга.
-Нама везистима су у току ваздушне опасности из команде и са радара јављали налет и отприлике колико авиона долази. Ми смо то одмах преносили топовцима који су одмах морали да пожуре на топове и да дежурају. Велика срећа по нас је била то што авионске гранате нису биле усмерене ка нама, већ по аеродромској писти, која је неколико пута уништавана. То нам је било задужење за цео један дан, које је трајало неких пола сата док траје ваздушни напад. Ваздушна опасност је била сваки дан, неретко и два пута у току дана. А шта су моји другари војници, из моје јединице радили у остатку дана, када нема ваздушне опасности. Свако се занимао на неки свој начин… Читање новина, шах, карте… Било је и спорта, свако понешто. Невероватна је једна ствар да је само у току ваздушне опасности било страха, код некога мање, а код некога више. Одмах по завршетку ваздушне опасности, страх је нестајао – описује те мрачне дане наше новије историје Чакајац.
СЕДАМДЕСЕТ ПОРТРЕТА
А, како их је он преживљавао, као је превазилазио своје и туђе страхове, и како је у њему увек био присутан и уметник, каже:
-Наравно, сви у јединици, и старешине и војници, знали су од раније да сам ја ликовни уметник. И одмах сам се у тим тренуцима предаха „бацио“ на цртање. Хтео сам да нацртам, црним угљеном на папиру, свих тих 60 људи. И што је најзанимљивије, сви су хтели да позирају. Никоме није било тешко да седи на столици непомичан неких три, четири сата. Обично сам кретао са цртањем око девет сати ујутру, па све до четири сата наредног јутра. Наравно, пауза је била од пола сата, а та пауза је ваздушна опасност. После неколико дана смо отишли војним камионом до моје куће да превеземо и штафелај за цртање, за неке веће формате цртежа.
АНЕГДОТА: НЕКА, ХВАЛА!
Била је и једна анегдота, сећа се сликар из Слатине.
-У нашу јединицу мобилисан је касније један нов војник. Није нас познавао. И када је стигао, затиче мене за штафелајем док радим портрет једном војнику, а остали седе и гледају. А он, онако мало и уплашен, тек је стигао пита – шта ја то цртам? Црта нас за споменике – одговара овај што позира. Овај само рече – нека хвала. Само њега нисам нацртао. Није смео да позира. И тако ја, за то кратко време, 72 дана, нацртах отприлике 70 портрета. Све је то допринело да мало скренемо пажњу са ружних ствари и да нам брже прође време. И сви смо преживели, а били смо стварно, много близу ваздушних дејстава – истиче Милан Чакајац.
ИЗЛОЖБА, КОЈУ ВАЉА ПОНОВИТИ
По завршетку бомбардовања Милан Чакајац је изложио нацртане портрете.
– Уз велико залагање Основне школе у Слатини и директора школе Лазара Чикириза, који је и отворио изложбу, СУБНОР-а из Чачка , Божидара Плазинића, који је урадио идејно решење каталога и наравно, Дома војске у Чачку, који је уступио простор, приредио сам 12. јула 1999. године, изложбу портрета под називом „Ратни записи“. У плану ми је да ту изложбу поновим поводом неке годишњице од бомбардовања.
Зорица Лешовић Станојевић
Фотографије: архива саговорника
