ИНТРЕВЈУ: САША РАДОЈЧИЋ, ФИЛОЗОФ И ПЕСНИК, О ОДНОСУ УМЕТНОСТИ И СТВАРНОСТИ
– Како је могуће да ајкула у формалину буде уметничко дело и како је уметност у свом развоју стигла до таквих дела? – било је шокантно сликовито питање којим је књижевник Владан Матијевић сублимирао сву проблематику одгонетања, такозване, „нове“ уметности, приликом представљања нове књиге есеја „Уметност и стварност“ у Галерији „Рисим“, 25. маја. Књигу потписује песник и филозоф Саша Радојчић, а објављена је као десето изање у едицији „Равнотежа“ Уметничке галерије Надежда Петровић, коју Матијевић уређује.
У представљању књиге и тумачењима савремене уметности која је увеликој мери изгубила естетику и проблемима односа уметника и стварности, учествовали су аутор и уредник издања. Саша Радојчић је рођен у Сомбору, 1963, дипломирао је и докторирао на Филозофском факултету у Београду, професор је Филозофије уметности на Факултету ликовних уметности у престоници. Преводи са немачког, а поред више збирки песама објавио је и значајне теоријске књиге, огледе и критике, добитник је најзначајнијих књижевних награда. Није непознат чачанској публици. Пре пет година био је и лаурет Дисове награде. Разговарамо о новој књизи, феноменима нашег доба, раздвајању онтологије уметника и његовог дела, и могућем научном тумачењу савремених токова у уметности.
Како одређујете однос уметности и стварности, шта су кључне рефлексије? Мора ли уметност нужно да рефлектује стварност да би била правилно „прочитана“?
– На то питање најбољи одговор дао је руски сликар Василиј Кандински у једном есеју из тридесетих година прошлог века, напомињући да би за „апстрактну“ уметност најбоље име било „реална“ уметност – јер она не пресликава ни спољашњу ни унутрашњу стварност, већ ствара сопствену стварност, стварност уметничког дела. То је полазиште моје књиге; она говори о аутономној стварности уметности. Наравно, уметност говори и о своме свету, али не онако како је то карикирао Платон, назвавши сликара огледалом које хода и одражава све што види. Уметност говори о свету симболичким језиком.
Колико је и да ли је уметност увек детерминисана временским и просторнм контекстом?
– У великој мери, сигурно. А да ли увек? Ту постоје два становишта: једно које тврди да је свака уметност чедо свога доба, да од социјално-историјских услова зависи конкретан лик уметности, и да другачији услови чине да и тај лик уметности буде другачији. И друго, по којем је могућа Уметност (са великим У), независна од свих околности и услова. То што још увек нису утврђени њени принципи, не значи да их нема и да једнога дана неће бити откривени. Најбоље је да према том питању заузмемо позицију умерене сумње: јер то је нешто што превазилази наше знање.
САВРЕМЕНИ ФЕНОМЕНИ – НЕ ТРАЖЕ ИСКЉУЧИВО ЗА СЕБЕ ПРАВО НА ИСТИНУ…
Јасно је да је тешко утврдити карактеристике феномена свог времена због недостатка дистанце, ипак, нека одређења су могућа. Издвојте најзначајније феномене нашег доба.
– Тешко је, зато што не можемо да искорачимо из свога света и гледамо га тобоже објективно, као да не припадамо том свету. Но, као што кажете, то нас не спречава да неке карактеристике уочимо изнутра. Уметност данас је разноврснија него икада раније, упоредо постоје различите уметничке стратегије и теорије које их подупиру, на делу је мноштво „изама“, праваца, школа, али они нису у међусобном сукобу, не траже искључиво за себе право на истину, како је то било са „измима“ тзв. историјске авангарде на почетку прошлог века. Данас су они мирољубиви, признају једни другима право на постојање. Данас живимо, како то многи филозофи формулишу, у постисторијском времену. У том времену, све пролази, све може да буде уметност. Појављују се, са развојем технологије, и нови уметнички медији, имагинација уметника се прилагођава тим медијима, говори о свом свету, ствара своју стварност… Издвојио бих још две карактеристике које обележавају данашњу уметност, обе су повезане са савременим медијима. Прва се тиче тога да се од уметности захтева да буде непрекидно медијски „присутна“, а друга – претварања уметника у медијску звезду-репатицу, „целебритy“ са ограниченим трајањем.
У овој књизи проблематизујете заправо суштинско питање – Шта је уметничко дело и шта га одређује? Једноставно речено, да ли је суштина уметности факат или идеја?
– Једноставан одговор на то питање не постоји. Данас има више теорија које ту суштину не виде у материјалном, чулном, естетском, него у смислу, значењу, идеји. Али сама за себе, идеја није довољна, она мора да се нађе у неком чулном медију. Мора да буде материјализована.
ЕНДИ ВОРХОЛ И „КРАЈ“ ИСТОРИЈЕ УМЕТНОСТИ
У том контексту наводите пример изложбе Ендија Ворхола из седамдесетих на којој је изложио кутије за детерџент са одређеном симболиком. Теорија је тај тренутак дефинисала као крај историје уметности, да ли је то заиста био крај, или нови почетак?
– По филозофу Артуру Дантоу, ова изложба је маркирала крај историје уметности, јер је њом, наводно, уметност поставила питање о сопственој суштини и на њега одговорила сопственим средствима. Тиме је уједно потрошен иновативни потенцијал уметности, и она ће убудуће постојати као стална реинтерпретација већ виђеног. Занимљиво је да сам Ворхол, као аутор дела на које се позива филозоф, о свему томе изгледа да баш ништа није ни знао ни наслућивао, он је једноставно имао друга очекивања и другачије амбиције. Али није било лако ни филозофу. Постоји једна анегдота о томе како је Данто, као млади професор, учествовао на неком научном скупу, и када је дошао ред на њега да изложи своје саопштење, у сали осим њега и водитеља сесије, није било живе душе. Колеге филозофи су претпоставили да иза саопштења једног младог и непознатог аутора нема ничега пажње вредног. То неодржано предавање је ипак било штампано у зборнику радова. Прошло је неко време, и Данто је добио телефонски позив. Саговорник га је замолио да напише прилог за књигу посвећену институционалној теорији уметности. Радо, одговорио је Данто, али ја не знам шта је та теорија. Са друге стране жице најпре тајац, па речи: Али, како не знате? Па Ви сте њен оснивач! Да, неодржано предавање је било кључни корак у формулисању једне нове теорије уметности. По њој, поједностављено речено, о статусу неког артефакта као уметничког дела одлучује институција која има потребан социјални ауторитет за доношење такве одлуке.
Овде је место питањима о форми и грађи уметничког дела, простору и субјективном доживљају истог…
– Тако је. Однос форме и грађе, који је од Аристотела био главни модел за схватање уметничког дела, почетком прошлог века је доведен у питање. Шта је форма, а шта грађа једног апстрактног акварела? Могло би сасвим озбиљно да се тврди да је у таквом делу ликовна форма постала грађа дела. Или, како да одредимо форму и грађу када се нађемо у бескрајним подручјима концептуалне уметности? Ништа боље не пролази ни она стара подела на уметности у простору (ликовне) и уметности у времену (музика, књижевност, позориште). Њој је изазов поставила појава филма. Данашње мултимедијалне уметности узалудно је и покушавати да сместимо у те старе категорије. Из тог угла, нама делују саморазумљиво нека достигнућа уметности за која су уметници у своје време морали да се одлучно боре – на пример, субјективистички нагласак у открићу геометријске перспективе у ренесанси, или увид који су стекли сликари импресионизма, да сликар не слика спољашњу стварност, него – своје виђење те стварности!
У савременој теорији уметности провлачи се флоскула да је све већ речено, да су сви културни обрасци у свим уметничким формама „поштрошени“… Дакле, има ли у том „новом“ ичег новог, или је реч о непрекидним реинтерпретацијама?
– Наводно, нови су само аутори и њихов социјално-историјски контекст, а све остало је већ виђено. Али свака нова генерација има своје наде и трауме, своју историјску судбину. Довољно је да уметник пође од свог, непоновљивог хоризонта, да би серазликовао од осталих. То ново свакако није револуционарно, али оправдава уметност данас.
АЈКУЛА У ФОРМАЛИНУ? ШТА ЈЕ ДАНАС – ЛЕПО?
У вези с тим, стоји и питање о евидентно деестетизованој уметности и естетизованој стварности. Шта би били узроци овог контрапункта, апсурда? Колико савремена уметност на неки бруталан начин демистификује проблеме, заправо, потрошачким императивом „нашминкане“ стварности…?
– Данашња уметност у два смисла одустаје од естетског: прво, бежећи од своје чулне појаве, и друго, одустајући од лепоте као свог идеала. Карактеристичан пример таквог уметничког дела је чувена инсталација Дејмијена Херста коју чини – препарирана тиграста ајкула, потопљена у провидни контејнер са формалином. Све што знамо о историји тог бизарног предмета говори нам да је у питању уметничко дело. Инсталацију је поставио школовани уметник, излагана је, продата једном колекционару који ју је препродао за вишеструко већи износ, била је део поставке једног од најважнијих музеја у Америци, чак је, на свој начин, рестаурисана. Како је уметност у свом развоју стигла до таквих дела? Други аспекат овог асиметричног односа је естетизација наше свакодневице. Све што нас окружује тако је обликовано (дизајнирано), да поред функционалних, задовољи и естетске захтеве. Од одевних предмета, преко намештаја и превозних средстава, до тако обичних предмета као што су налив-пера и чекићи, дизајнирано је, учињено естетски привлачним. Исход је парадоксалан: лепога је све мање у уметности, а све више у оним аспектима стварности који нису уметнички. Да ли су те две тенденције директно повезане или нису, тешко је рећи. Али обе су карактеристике нашега времена.
Када говоримо о естетици, шта је у општем смислу данас прихватљиво – лепо?
– Вечно питање, на које се може дати само привремени одговор. Већ сам га делимично наговестио. Данас уметност хоће да буде мање лепа од стварности, јер само тако може да буде утопијска у односу на ту стварност. А стварност, којом управљају скривене моћи тржишта и медија, све више се улепшава у складу са доминантном идеологијом хедонистичке, конзумеристичке културе. Бити свестан опасности такве лепоте, њеног завођења, дужност је оних који кроз стварност и уметност пролазе мислећи и разумевајући.
Зорица Лешовић Станојевић
