Скоро је завршио основне и мастер студије на Факултету ликовних уметности у Београду, а већ је имао неколико самосталних и колективних изложби. Неизоставан део његове стваралачке биографије су и међународне ликовне колоније и свака је на свој начин оставила трага у вајарству, као и у његовом приватном животу… Страхиња учествује и у осликавању Храма Светог Саве у Краљеву. Позвао га је доцент др Горан Јовић…
Београд, Краљево. Не би требало да збуни, то су тек нека од места у којима Страхиња Зоћевић ствара, а наш је – Чачанин. Рођен је у Љубићу, завршио је уметнички смер у Машинско-саобраћајној школи. Помиње професоре Немању Допсаја, Раду Мутаповић, Уроша Звиздића, Зорану Драгићевић Перуничић, Владимира Антића. Наравно и професора Пеђу који му је предавао ликово васпитање у „Танаску“. Похађао је и ликовну радионицу у Дому културе. Сви ти утицаји, обликовани Страхињином особеношћу, претворили су се у препознатљив вајарски правац. Али, и његови прапочеци сежу из детињства.
– Прво су ме подстакле дечје игре. Знао сам сатима да се играм и слажем лего коцкице, правим фигуре од њих. Почео сам временом детаљније да запажам предмете око себе, да преиспитујем њихову употребну вредност и испитујем материјал од кога су сачињени… – каже Страхиња. Зато се ни касније није много двоумио коју ће средњу школу уписати и шта ће студирати. Тај уметнички дар није промакао ни његовим родитељима, Зорану и Слађани. Има и његов брат Стефан који се у Чикагу бави уређењем простора за спавање у камионима.
„ЕКСПЕРИМЕНТ ОБЈЕКТА“
Као уметник у успону, Страхиња ствара обичне предмете на необичан начин. Тако малу, провидну сијалицу претвара у велики предмет од бетона. У много већим димензијама обликује и сићушне цветове, које, вероватно, не бисмо приметили и да их газимо. Скулптура може бити и храна, осносно, оно што је некада било живо биће.
– Пре две године сам учествовао на Међународној ликовној колонији „Jahorina open space Hub“. На помен те планине, скоро сваком човеку су прва асоцијацијa Зимске олимпијске игре 1984. године, Вучко или скијање. Ја сам тражио нешто другачије, што би могло да буде карактеристично за Јахорину, а да не привлачи одмах пажњу. Пронашао сам један необичан, прелеп цветић оштрих ивица и „претворио“ га у велику скулптуру. Већа је од два метра. Иначе, тај цветић је као нокат. Има га свуда, али га људи не примећују, јер је мали. Тај мој рад је остао на Јахорини… Скулптура свињске главе, коју сам припремио за изложбу, урађена је од глине. То је природни материјал, а црвена боја ме асоцира на нешто што је живо, односно, било је некада. Са стране је бела боја и она предствља со. Када сам одлучио да извајам главу, размишљао сам да се свиња ваља у блату и прљавштини, али и да је храна. Хтео сам да у скулптури повежем те чињенице… – објашњава Страхиња свој уметнички изражај.
Ппоменута изложба је „Експеримент објекта“, његова самостална. Одржана је крајем прошле године у Дому омладине Београд. Тада је представљено и његово дело „Печење – Печена свиња.“
„Ликовна поетика настала из дубоке привржености материјалима, пружа посматрачу особен уметнички израз у којем све делује монументално, стамено, јасно и постојано. Експериментисање са материјалима и жеља да их, готово дечјом радозналошћу преобрази у уметнички предмет, не треба да чуди, јер, док год се човек сучељава са материјалним светом, имаће жељу да га обликује и прилагоди сопственим потребама. Међутим, одмах је уочљива уметникова тендеција да пажљиво одабрану тему доведе у својствену везу са материјалом којим је представља…”, виђење је историчарске уметности Анице Марковић. Њен утисак забележен је у каталогу за изложбу „Експеримент објекта.”
Оно што ни посетиоцима није промакло – на отварању те, Стахињине прве самосталне изложбе говорио је и професор др Мрђан Бајић. Иако се одавно изгубио строг однос између студената и професора, такав подстрек неминовно изазива поштовање и дивљење. И према професору и према његовом некадашњем студенту.
Страхиња је у року завршио мастер основне и мастер студије. Не доводимо у питање његове оцене, али оне нису једино мерило успеха на уметничким факлултетима. Млади људи и на школовању постављају и усавршавају свој уметнички исказ. Најважније је да буде препознатљив и њима својствен.
ДВОЈАЦ
Осим на Јахорини, Страхиња је учествовао и на Међународној ликовној колонији у Тршићу. Ту је упознао Милицу Јосиповић из Београда, такође, уметницу. Милица је пре две године дипломирала керамику на Факлутету примењених уметности. Одржава радионице за одрасле у једној школи на Врачару.
– Вајарство и керамика су као брат и сестра. Не слажу се увек, али се воле – кажу Страхиња и Милица.
Засигурно су једно другом најупечатљивији траг у уметничком развоју. Милица још увек није самостално излагала, али биће прилике и за то.
Када већ помињемо успехе, вајар из Чачка учествује у фрескописању Цркве Светог Саве у Краљеву.
– Не сликам ликове, али учим од професора Горана Јовића. Ту сам, као студент. Велики је изазов осмислити ликове светитеља и најважније догађаје у развоју хришћанства и правилно их поставити на празним зидовима унутрашњости храма… У животу много тога зависи од нас. И када нисмо најсигурнији – дајмо све од себе и биће резултата! Не смета ми да продајем своје скулптуре, али не бих желео да комерцијализација потисне уметнички изражај. Можемо пристојно живети и ако завршимо уметничке факултете, али је важно и спознати себе и пронаћи унутрашњи мир који води ка стварању… – сматра вајар Страхиња Зоћевић.
Велики удспех била би и изложба његових радова у Чачку. И он и Милица би највише волели да се заједно представе нашој публици.
