УМЕСТО ПОСЛЕДЊЕГ ПОЗДРАВА – АЛЕКСАНДАР АЦО ГУДУРИЋ (1973 – 2021.)

„Род смо.

Кад умре човек,

и моје срце рушно је.“ (М. Настасијевић)

Чачанин Александар Гудурић многе је успео да подигне на ноге, да их буквално врати у живот. Физиотерапеут са посебним даром за ову нимало лаку професију, скоро 25 година радио је у Болници у Горњем Милановцу. Носио је доброту и несебичност, ненаметљиво, а усправно. Оптимиста који је успевао и најокорелијим песимистима да измами осмех, па је многима, не само пацијентима, био, како кажу, и психотерапеут. „Можеш ти то, и више, само пробај… Одлично, пет! Сад можеш и сам, сигуран сам!“ тако је бодрио све око себе. Зато је, кажу његови пријатељи и колеге, толико тешко поверовати да је у 48. години живота отишао заувек. У Болници у Батајници, Ацо је изгубио битку са короном 6. децембра 2021. Овај текст је, уместо последњег поздрава, захвалност за све што је учинио за многе.

Драгану Бисенићу Ацо је био најбољи пријатељ. Познавали су се од детињства, од петог разреда учили су у истој школи у Атеници, често играли фудбал заједно. Једно време Ацо је тренирао и у „Борцу“, па иако је био веома надарен, определио се за школу. Делили су њих двојица клупу и у Медицинској школи, а онда уписали Вишу медицинску у Земуну, пет семестара учили заједно, са истом идејом – да заврше школу и што пре се врате у свој Чачак.   

Пријатељство које траје скоро пола века је много више од тога. Са много емоција Бисенић се присећа успомена из времена „Азре“ и песама Џонија Штулића, које су их обликовале, као и многе из тадашњих генерација. Сећа се и бројних анегдота, јер је Ацо увек био спреман да се нашали, безазлено као дечак.  

– Где год се појавио, био је омиљен, једноставно, пленио је добротом! Волео је своју професију, поседовао је велико знање и та сигурност је уливала снагу пацијентима… Ацо је био мој алтер его. Говорио сам њему све оно што бих себи рекао гледајући се у огледало. И више од тога – јер је знао да слуша, не само мене. И увек је иза била његова реч, охрабрујућа, а реална! То ће ми највише недостајати – каже Драган.

Поштовале су га и волеле и колеге у Горњем Милановцу.

– Са великом тугом и неверицом смо, тог 6. децембра, примили вест да је престало да куца срце нашег драгог колеге, Александра Аца Гудурића. Отишао је прерано и пребрзо.

Сећамо се његовог доласка у нашу службу, давне 1997. године – насмејаног, младог, перспективног физиотерапеута жељног да помогне, излечи, да несебично да све од себе и да својим знањем (био је врстан терапеут), добротом, лепом речју, понекад својом духовитошћу ублажи нечије патње и да нама свима, који смо радили са њим, олакша свакодневни рад у колективу. Имали смо ту част да дође код нас и да, кроз колективни рад и дружење, постанемо друга породица. И као вишегодишњи главни техничар, био је увек спреман да изађе у сусрет, да саслуша, помогне, заштити своје особље…

Такав је био. И на нашу велику жалост, то више нико неће моћи да надомести и нико, нашег Ацику, неће моћи да замени. Велики и ненадокнадив губитак за нашу службу, за болницу и за цео град – написале су Ацове колеге из Службе за физикалну медицину и рехабилитацију у Горњем Милановцу.

Ацо је био везан за породичну кућу у Горњој Атеници. То је била његова база. Волео је да прича о свом родном крају, у коме је налазио своје ситне радости, као и у разговору са људима. Био је поносан на „свој мали свет“ у чијем центру је била његова породица – мајка Нада, супруга Ивана, ћерка Милица и син Павле.

Хвала му и покој његовој души!

Весна Тртовић