У КУЛТУРНОМ ЦЕНТРУ ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА СЛИКА ЈЕЛЕНЕ АРАНЂЕЛОВИЋ
У организацији Ликовног програма Културног центра Чачак, прошлог четвртка, 6. марта, отворена је изложба Јелене Аранђеловић, под називом „Реконструкције сећања 2.0“. Уметница из Београда се по други пут представила у Ликовном салону ове установе културе, а изложба је конципирана као збир двеју целина – уличне реконструкције и сећања људи. Обе целине обједињује појам „копања“, као потраге и понирања у дубље слојеве подсвести. Шта је то што људе покреће на акцију, који су то окидачи?
Изложба под називом „Реконстрункције сећања 2.0“ представља дугогодишње истраживање ауторке Јелене Аранђеловић. У Чачку је последњи пут била 2015. и после десет година се поново појављује пред чачанском публиком са жељом да прикаже пресек свог стваралаштва.
– Овом приликом сам изложила слике од 2018. до 2025. године. Представила сам радове уличних реконструкција, бавила сам се феноменом брзог грађења, питањем шта је то што људе покреће, да ли је то уништавање или стварање? Како људи реагују? Схватила сам да људи више реагују када је реч о уништавању одређене форме, него о стварању, више ће их привући саобраћајни удес, него погон где се производе делови за аутомобиле. Ове слике могу да имају двојако значење и вишеструку интерпретацију. Нагласила сам феномен инвеститорског урбанизма, који је тренутно јако актуелан, поготову на сликама уличних конструкција. Хтела сам да прикажем и феномене садашњег доба, инвеститорску градњу. Профит је изнад свега. То је критика капитализма и система у коме се појединац не вреднује, него се вреднује добит, инвестиција. Такође, уништавају се грађевине које су део културне баштине…. Други део поставке изложбе чине слике које се базирају на сећању. То су сећања, како моја лична, тако и анонимна, која оживљавам. Као Кристијан Болтански, који се бавио историјом анонимних људи, тако и ја кроз пронађене артефакте фотографија покушавам да одбаченим, нежељеним дам неки нов живот и тако их инкорпорирам властитим сећањима. То је део мог архивирања прошлости, као музеј сећања, да се не забораве неки анонимни људи. Желела сам да дам светлост људима чији су животи постали скрајнути – рекла је за наш лист Јелена Аранђеловић.
У тексту пропратног каталога изложбе, ауторка наводи да је у њеној уметничкој пракси занимају урбани пејзажи и да у њих уноси хумане елементе: „Све што је пропадљиво, трошно, склоно распадању. Желим да те призоре замрзнем у сећању и тиме спасим од заборава, удахњујући им нов или други живот. Интересујем се у свом стваралаштву за оживљавање анонимних сећања, сликајући портрете људи о којима ништа не знам, јер сам пронашавши одбачене-нежељене фотографије, узевши их спасила од заборава. Неретко анонимне портрете људи комбинујем са мени блиским особама, конкретно портретом мог оца и тако рекреирам специфичне микронаративе. Тако спасавам анонимне историје од једне потпуне амнезије… Изнад свега је један вид позитивног гледања на живот и превазилажења личних ограничења чак и кад све делује безнадежно“.
Јелена Аранђеловић је дипломирила и магистритала сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду. Студирала је на Ecole nationale superieure de beaux/art као стипендиста Амбасаде Француске и боравила је у Cite international des arts у Паризу. За време студија је била добитница стипендија Краљевине Норвешке, Француског културног центра и Фонда за таленте Републике Србије. Чланица је УЛУС-а од 2003, а у статусу самосталног уметника је од 2006. године. Тренутно живи и ствара у Београдсу, где је завршила докторске студије 2024. године. До сада је имала више од 20 самосталних изложби. Учествовала је на многобројним колективним изложбама и фестивалима у земљи и иностранству.
Одговоре на питања шта покреће људе, зашто се континуирано враћамо у прошлост, као и на нека друга, можда, можете добити ако погледате изложбу „Реконструкције сећања 2.0“, која ће у Ликовном салону бити отворена до 6. априла.
Н. Р.
