УДРУЖЕЊЕ „ЕВГЕНИЈА“ – ВЕРНИ ЧУВАР ТРАДИЦИЈЕ И КУЛТУРНОГ ИДЕНТИТЕТА
Данас су људи који се баве старим занатима истински ретки и рекло би се, они опстају на тржишту на неки волшебан начин, мада тешко одолевају веома јакој конкуренцији која своје производе базира на јефтинијој машинској и серијској производњи разних предмета за свакодневну употребу. Изложба старих заната коју су, недавно, у Јежевици организовале чланице Удружења „Евгенија“, потврдила је да млади могу да се заинтересују за наше старе, традиционалне начине израде разних предмета различите намене, који имају изузетан квалитет и вредност, првенствено због тога што су рађени ручно.
Вредне и истрајне жене Јежевице поново су изненадиле житеље свога, али и околних села, сјајном иницијативом да упознају младе са старим занатима који су сачувани до данашњих дана захваљујући ретким, али истинским чуварима тог изузетно вредног културног наслеђа. Потегли су они пут из Злакусе, Крушевца, Груже, Кнића, Краљева, Матарушке Бање, да заједно са добрим и искусним мајсторима чачанског краја покажу своје сјајне вештине и умеће млађим нараштајима.
Мирка Шуњеварић из Злакусе је дошла у Јежевицу да изложи грнчарске производе које заједно са својом породицом прави на стари, традиционални начин – техником зидања.
– Злакуса је јединствено село на свету које има дугу традицију грнчарског заната. Грнчарију радимо „зидањем“ и то се преносило „са колена на колено“. Моја породица се овим послом бави последњих 40 година. Радимо лонце, пекаче, сачеве, шерпе, ређе анфоре, јер су оне више за украшавање простора. Ми смо сачували нашу традицију и од тога не одступамо, наша грнчарија има заштићено географско порекло и свака наша ручно урађена посуда има свој серификат у оригиналу. Поједине породице које су се бавиле овим занатом су почеле да доводе мајсторе из Пирота и Ниша, па сада раде грнчарију на електричном точку. Не кажем да то није добро и квалитетно, али се тиме руши традиција коју су наши преци вековима градили. Од овог посла не може да се живи, али добро дође као допунски приход. Раније је било много другачије, није било индустријске производње у овој области. Сада имамо конкуренцију, мада сви они прате наше цене – прича Мирка.
И Милица Исаиловић, ткаља из Атенице, привукла је велику пажњу посетилаца изложбе.
– Највише радим појасеве за народне ношње, јер су они најтраженији, а поред њих и ткане кецеље и сукње. Ткање може да донесе пристојну зараду, али захтева пуно времена и стрпљења. Ја сам трговац по струци и ткањем се бавим кад имам слободног времена. И тако већ седам-осам година, у ствари од када сам савладала основну технику ткања на радионици коју је организовао Музеј у Чачку. Раније се слабо ко интересовао за ткање, али у последњем периоду има све више жена које желе да науче ову технику. И на овој изложби, девојчице су показале велико интересовање за ткање, а оне најпредузимљивије су седале за разбој и покушавале да бар нешто науче о томе – казала је Милица.
И Слободан Вучетић из Јежевице је за посетиоце изложбе организовао краћи курс о ручној изради свећа од чистог воска, што се подједнако свидело и девојчицама и дечацима. Како наводи овај велики љубитељ старих заната, ручно прави свеће већ 27 година, а технику њихове израде је научио у младићким данима и то у манастирима, како би имао добар занат у рукама пре женидбе.
– Некада су се свеће правиле искљчиво ручно, од чистог воска. Имале су и добар квалитет и одговарајућу цену. Било је пуно наруџбина, а када је реч о неким мањим количинама свећа за кућне потребе, правиле су се у готово у сваком сеоском домаћинству. Требало би сваки ручни рад да има добру цену, али је данас, нажалост, комерцијала најважнија и због тога сви прелазе на машинску израду свећа. Након 2000. године на наше тржиште је стигао јефтинији кинески восак који није чист. Много је теже ручно радити са таквим воском, па су се многи преоријентисали на машинску израду свећа. Иако овај стари занат није више тако профитабилан, била би права штета да се заборави. Желео бих да своје умеће пренесем млађима, али су они слабо заинтересовани за то – објаснио је Вучетић.
Мирко Божовић, директор ОШ „Владислав Петковић Дис“ у Заблаћу сматра да су изложбе старих заната, а посебно добро осмишљене радионице из те области, прави начин да се код младих побуди интересовање за вештине које су неговали наши преци.
– Изложба је сјајно осмишљена и ученици наше школе су уживали у њој. Посебна предност је то што су на лицу места могли да разговарају са излагачима, а уједно и да се опробају у старим техникама израде дубореза, свећа, грнчарских производа, са употребом разбоја за ткање, плетењем корпи од прућа… Имамо добру сарадњу са Удружењем „Евгенија“ из Јежевице и све похвале за ангажовање ових жена. Оне организују занимљиве радионице и манифестације које наши ученици радо посећују – рекао је директор школе Божовић.
Поред деце, у Јежевици се окупило и много одраслих који су уживали у изложби старих заната, али и укусном качамаку, кајмаку, сиру, свадбарском купусу, питама и другим ђаконијама које су припремиле гостољубиве Јежевичанке. А сама идеја да се значај старих заната подигне на виши ниво, како истиче Наташа Вујашевић, председница Удружења „Евгенија“, родила се још мају са циљем да се сачува од заборава оно што имамо највредније и што представља наш национални идентитет, културу, обичаје, традицију…
–Желели смо да деци представимо наше старе занате, у нади да ће неко од њих касније пожелети да се бави тим сјајним техникама ручне израде различитих предмета као основним послом или хобијем, како би се сачували и живели кроз време. Имали смо 15 излагача, који су демонстрирали своје вештине и умеће, покушавајући да на најбољи могући начин и са много стрпљења покажу вештине рукорада које су вековима неговали наши преци. Људи се данас све више враћају аутохтоним сортама воћа и поврћа, као и природним материјалима. Лан, вуна и памук су данас све траженији. Све је више оних који желе да у својој гардероби имају ручно рађене кошуље, тунике, џемпере… Поред тога, људи желе да бар повремено припреме наша традиционална српска јела по рецептима наших бака, која ће се крчкати у земљаним лонцима. Чланице нашег удружења су управо због тога сматрале да је сада право време да организујемо једну овакву изложбу и скренемо пажњу младима на значај старих заната. Испоставило се да су ученици били изузетно заинтересовани за ову изложбу, а многи од њих су искористили прилику да се опробају у везу, ткању, дуборезу, калиграфији, ручној изради свећа, грнчарије… То је за неке од њих био први корак у упознавању старих заната и видело се да има пуно заинтересованих – рекла је Вујашевић.
В. С.
