За шљиву и шљивовицу многи често oлако кажу да су „српски брендови“. Али, да би то заиста постали неопходни су закони и стандарди којима би се утврдила прецизна правила. То је један од приоритета Удружења „Црвена ранка“, основаног у оквиру „Уније 2000“. У Удружењу сматрају да је шљивовица најзначајнији производ од шљиве и да аутохтоне сорте, попут црвене ранке, драгачевке, трноваче, дреновке… нашој ракији дају препознатљив и врхунски квалитет. Зато је један од циљева очување ових сорти и доказивање њихове супериорности.
НЕОПХОДНИ ЗАКОНИ И СТАНДАРДИ
Велимир Митровић, један од оснивача “Црвене ранке“, каже да су у јавности у последње три деценије делимично промењена нека схватања. Томе су највише допринели сами произвођачи из околине Чачка који су желели да квалитет својих ракија провере и кроз оцену стручњака, па и потрошача. Тако је покренута „Шумадијска краљица“ у Горњој Трепчи, а онда и друге смотре широм Србије.
– Тако је „запаљен пламен“! Али, временом смо уочили да је појединачно тешко доћи до резултата, до самог бренда, иако има много успешних произвођача ракије и врхунских мајстора. Зато смо основали Удружење „Црвена ранка“, окупљени око истих циљева, пре свега да се поставе стандарди. У Удружењу су произвођачи, привредници и стручњаци – каже Митровић и додаје да је основни предуслов да шљива буде законом издвојена као посебна воћна врста, као што су то урадили виноградари, који су, баш захваљујући томе, значајно унапредили своју производњу.
– Сада се шљивовица, која садржи више од 300 компоненти мириса и арома, декларише само кроз четири параметра… Потребно је и да се утврде веома прецизни услови квалитета кроз бар двадесетак параметара, који могу да се контролишу. Такође, законом се мора регулисати и контрола количине производње, која је раније постојала – наглашава Митровић.
„СТАРОСЕДЕОЦИ“ НЕЗАМЕНЉИВИ ЗА КВАЛИТЕТНУ ШЉИВОВИЦУ
Оно што су показале смотре ракије протеклих двадестак година је да су побединици произвођачи ракија од сорти шљиве које су на подручју Србије „строседеоци“. Иако нису високопродуктивне, ове сорте немају ни велике „захтеве“ када је реч о заштити. И што је најважније, незаменљиве су за ракије изузетног квалитета.
– Желимо да кроз бизнис докажемо да су ове сорте супериорне. Уз аутохтоне сорте, ту су и оне које су створили стручњаци нашег Института за воћарство, пре свега чачанска лепотица и чачанска родна, које су се показале добре за ракију. Па и њих сада можемо сврстати у аутохтоне, јер су их створили наши оплемењивачи – каже Митровић који настоји да као стручњак усаврши технологију гајења старих сорти шљиве, како би их, уместо човека, могле да беру машине. Ово је неопходно, јер нема више моба, а све теже је наћи раднике за бербу.
Митровић каже да су ретко где крчена стабла старих сорти, има их доста по целој Србији. Али, углавном су на напуштеним имањима, па су се просто „пошумиле“. Упркос томе, „боре се“ и дају род, не сваке године исту количину, али квалитет је увек ту.
– Има и нових засада, углавном црвене ранке, а пошто је самобесплодна, пратиље су јој драгачевка, трновача, плава дреновка… Желимо да најбоље клонове извучемо из заборава, да их сачувамо и умножимо садни материјал, да их буде што више у воћњацима. Добро је да и Институт за воћарство ради на томе. Наш први задатак је да се у оквиру Удружења направимо ракије које ће квалитет доказати на тржишту. То је процес који ће трајати неколико година – објашњава Митровић.
Све ово захтева тимски приступ, јер се мора много радити на терену, где је, каже наш саговорник, често ситуација „збуњујућа“. Иста сорта може бити различита по величини, роду, па и времену сазревања…
– Тако смо нашли црвену ранку која сазрева 20-25 дана касније него што је уобичајено. Случајно смо је нашли на једној великој плантажи у Пријевору. То је веома значајно, јер тако имамо удвостручену сезону ове старе сорте. Открили смо неке „безимене“ сорте, ко зна када су засађене. Једна од њих је калемљена сигурно пре 80 година, а у категорији је високоприносне шљиве – наводи Митровић, за кога је све ово велики изазов, али га посебно радује што многи млади људи воле ракију коју пију „са разумевањем“.
До све већег интересовања за старе сорте шљивара и стручњака сигурно је дошло и због пробирљивих потрошача. Све чешће у кафанама, не питајући за цену, гости наручују домаћу шљивовицу, која је потиснула и висококвалитетна страна пића. И сви странци, када дођу у Србију, траже само аутентичне производе, међу којима је шљивовица на првом месту.
В. Т.
Фото: Studio “Bus Plus“
НЕРАЗДВОЈИВЕ СУДБИНЕ ШЉИВЕ И РАКИЈЕ
Велимир Митровић подсећа на речи др Милисава Гавриловића, оснивача Института за воћарство, да је судбина шљиве у Србији нераздвојива од судбине ракије.
– Радити са шљивом није лако. Она нуди огромно богатство арома, од које се производи врхунска ракија. Али, ако се не уради све како треба, може се добити и најгоре пиће – упозорава Митровић.
