ПРОСВЕТНЕ ЛЕГЕНДЕ НАДА И ПРЕДРАГ СРЕТЕНОВИЋ
Због безброј разлога, ”Учитељ се пише великим словом”. Све је много боље, из прве руке, објаснила учитељица Нада у тексту који је баш тако насловљен. И да не буде забуне, њен супруг Предраг је наставник математике, био је и дугогодишњи директор Основне школе ”Марко Пајић” у Вичи. Касније је прешао у Чачак, у ”Вук Караџић”. Али, учитељ је заједнички именитељ за све просветаре.
”Учитељ мора да има слуха, не само да чује! Ја станујем на трећем спрату, а чујем како миш шета по подруму!” Добро је запамтила учитељица Нада речи свог професора на Вишој педагошкој школи Мића Бранковића. Није мислио само на песму и пријатне тонове. Требало је имати слуха за све видљиве и невидљиве ”мишиће” у Вичи, Доњем Дупцу, школи у Трнави, у местима у којима је радила.
– Није било по вољи мојих родитеља, али сам се осмелила, рано одвојила од куће и уписала Учитељску школу у Крагујевцу. Тек што сам завршила, стигао је позив од директора и наставника у мојој родној Вичи. Добро су ме познавали, педавали су ми. Послали су децу да ме зовну и баш тада сам се затекла на имању. Носила сам две корпе на обрамачи и лонац у руци. Све сам спустила и отрчала у школу – сећа се учитељица Нада. Имала је тада 19 година. Као и многе друге њене колеге, у прво време је предавала и друге предмете. Њој је припало и ликовно, уметност коју обожава, и музичко. И њен Предраг је осим математике, предавао техничко образовање у Вичи. Освајали су изузетне резултате на такмичењима ”Шта знаш о саобраћају?” Касније му је припало да води школу.
У међувремену, Нада је прешла у издвојено одељење у Доњи Дубац. Бистра и довитљива деца, али услови никакви. Све је лепо описала у свом тексту ”Учитељ се пише великим словом”. И није била посвећена само деци. Ваљало је описменити старије, учествовати у развоју села, раду Драгачевске задуге жена ”Рајка Боројевић”. Није било лако, укорењених предрасуда на све стране, посебно мужева и најстаријих мушких глава у кућама.
– Било је отпора и у школи. Како саопштити родитељима да дете има вашке и да обрате пажњу, или да не види добро? Ипак, све смо превазишли. Имала сам у одељењима добре математичаре, заједно смо ишли на такмичења, били смо и ”атракција”, када дођемо у велике градске школе. Многа деца и ми учитељи смо пешачили по седам, осам километара и више. Нисмо имали ни добре путеве, али никада нико није закаснио на часове. Никада! Били смо заиста дисциплиновани.
Нада није каснила и када је дошла у Бањицу, Предрагов родни крај. Сваког дана је путовала 70 и више километара до Дупца. Често се сналазила, аутобуса некада има, некад не. Само, више није било ”очас посла” до Виче, где су Предраг и она имали учитељски стан.
АПЛАУЗ ЗА НАСТАВНИКА
Предраг се први вратио у родни крај и запослио у ”Вуку”, када је њихов син Милован уписао Гиманазију. За наставника, нова школа – иста правила.
– Јесам био строг, али су деца знала. Нисам им дозвољавао да ме преваре и да на часовима причамо о спорту или филмовима – каже Предраг. Пензионисан је крајем 2014. Ученицима ништа није говорио, али су сазнали. Последњег дана, када се враћао кући, сачекали су га на паркингу, развукао се ред до Агрономског факултета. Сва одељења осмог разреда су аплаузом поздравила наставника математике.
– Деца воле добре учитеље. Било ми је свуда лепо. Једино у Вичи нисам имао ”додатни” посао на имању, а овде, чим дођем кући – заврнем рукаве. Него, врло је приметно да је све мање ђака. Некада их је у Вичи било 324, у обе смене, а сада 55 – жао је и наставнику Предрагу.
Почетком деведесетих и Нада је из драгачевске школе прешла у ”Свети ђакон Авакум”. Доста ближе, али је и тада врло често била учитељ-пешак. У Трнави су је сачекала бројнија одељења, прилика и да више искаже све што је радила и у Вичи и Доњем Дупцу. Наставила је да развија народне обичаје и традицију, уређивала је и школски лист ”Трнавска ружа”. Направила је у школи и малу галерију, сталне поставке дечјих радова. ”Застаните, погледајте и похвалите!” Била је порука осталим ученицима и наставницима. Ликовна уметност, њена велика љубав. После Учитељске школе је уписала тај одсек на Вишој педагошкој, али су је предухитриле обавезе на Академији у Ужицу. Да би подстакла креативност деце, учествовала је на многим фестивалима и приредбама. У свакој прилици у којој је добро царовало. Због тога је и она више пута награђивана. Прегршт признања и њој и Предрагу, за афирмацију и богатство културног и уметничког стваралаштва, јавно представљање школе, за успешан рад са младим математичарима, развој друштвене заједнице. Било је и званичних и ”награда” од ученика. Како заборавити писма Николине, која се учитељици јавила из Италије, или Небојше из Доњег Дупца.
Наду и Предрага је наследила и ћерка Марина, професор књижевности у Техничкој школи. Можда их буде још, њихов син Милован и снаја Мила имају Милицу и Милана, а Марина и Свето Дуњу и Анђу. И име њене најмлађе унуке подсећа на још једну награду. Нада Анђелић, удато Сретеновић, је 1971. носила најлепшу девојачку ношњу на Сабору трубача у Гучи.
ИЗ УКРАДЕНОГ НАСЛОВА
”Учитељ се пише великим словом! Дабоме! Учитељ се пише великим словом зато што је свако од нас и вас, и ових овде и тамо, морао из родитељског крила да одлети у крило учитеља, па заједно са њим да ушета у храм знања, које се зове школа! Учитељ је свестрана личност, други родитељ, лекар, психолог, педагог и, надасве, енциклопедија која ”станује” у школи, припремејући се да што боље приближи школу својим другарима. Он анализира сваког малог лепотана, открива у њему скривени таленат и танане нити, које ће му бити водиља до циља. На крилима бројки и слова, линијског система и октаве, он облети неколико пута свет са својом дружином. Понекад се и дружина мења и прилагођава времену у коме живимо. Нека од њих слуша шта учитељ вели, а некога више интересује колико кошта ранац, патике, фармерке, где је летовао или зимовао. Учитељ то не може да приушти, јер је материјални сиромах, али својим осталим квалитетима покушава да праве вредности изађу на површину. Једнога дана дружина мора да напусти свог учитеља, јер су крила ојачала, а циљ коме тежи на дохват.
На растанку је Учитељ свакоме скренуо пажњу да ветрови и олује могу поломити крила. Зато, док летиш Голубе мој, тамо, овамо, по свету, буди опрезан. Кад сретнеш сељака на њиви, ти се придружи, или га с поштовањем поздави, јер стоји пословица: ”У ратара црне руке, а бела погача!”
Не кради туђе воће! Кад будеш близу циља, или си већ ту, окрени се Голубе мој, придружи се јату голубица, узми једну, сви гнездо, онако или боље од свог из кога си полетео у бели свет. Кад птићи порасту, причај им приче, причај о својим родитељима и, помени Учитеља. Не заборави крсну славу, веру и обичаје. Пиши оним писмом којим те је Учитељ научио у првом разреду. Зато, сви ви, знани и незнани, ма где били, ма какве школе завршили и тако дошли на било који положај, при помену свог Учитеља – устаните. Кад се сетите Драгана (надимак наставника Предрага) и Наде Сретеновић, како хоћете! Драган, дугогодишњи директор, веома поштован, Вича је моје родно место, а ова школа ми је дала сва потребна знања за даље школовање. Но, пут ме одвео у Бјелицу и преко усовина и Томића потока у царство које се зове Доњи Дубац. Постала сам Учитељ-пешак, јер, углавном, није било аутобуса. Поред редовног посла, имали смо задатак да описмењавамо одрасле, јер је у Дупцу мањкало образовање. Негде 1970, матична школа је отворила једно одељење петог разреда за све оне који су желели да науче више. Тада сам била предавач више предмета. Из те групе ученика различитог узраста, било је оних који су завршили школу у Вичи и онда наставили даље школовање. Била сам сведок и организатор разних културних дешавања у Доњем Дупцу, изградња Задруге жена, долазак глумаца и уметника ”Селу у походе” и дружења са братимљеним школама из Опова.
Школа је посебна прича! Као грађевина је смештена на ушћу Караџића потока у Бјелицу и личила је на кућу сиромаха из бајке ”Рибар и златна рибица”. Ми нисмо уловили златну рибицу да бисмо је умолили да нам уреди школу. Зато је Баба Марта навејала толико снега да се храм знања урушио! Настава се одвијала напољу, или у Задрузи жена. Директор Драган Сретеновић и колеге из матичне школе, уз помоћ Општине, реновирали су и довели ову установу у пристојно стање. Ово издвојено одељење је дало доста добрих ученика, а једна од њих је професорка математике Биљана.
За свој рад сам од Месне заједнице Доњи Дубац добила плакету, иако ме памте, као строгог учитеља. Признања су се низала, све до номинације за најдражег учитеља, али је дошла након мог одласка у школу у Трнаву.
Драги моји, било је овако и онако, али да могу да бирам, поново бих била Учитељ!”
Овај текст Наде Сретеновић објављен је у листу ”Весело звонце”, ОШ ”Марко Пајић”. Хтела је учитељица да помене још једног директора – ствараоца. Радишу Живковића који је заслужан за лепши изглед школе ”Свети ђакон Авакум” у Трнави.
