Ako shvatimo da nam se neke teške situacije u životu ne dešavaju kao kazna i propast, već kao opomena da bi naučili šta smo u prethodnom životu propustili, ili kako da povratimo ono što smo izgubili, da bi bili celoviti i svoji i da ponovo uspostavimo privremeno izgubljeni sklad i jedinstvo, onda straha i opasnosti za nas nema, koliko god da je velika nevolja. Tome nas uči ogromno duhovno iskustvo, a u to su se mnogi od nas mogli uveriti i kroz lično iskustvo, u vreme vanrednog stanja i pandemije virusa korona. Narušen sklad s prirodom, čitavo čovečanstvo je doveo tu gde je trenutno, na rub propasti.
Proglašenjem vanrednog stanja, mnogi naši sugrađani rešenje i izlaz u novonastaloj situaciji, pronašli su u odlasku na selo, u prirodu u kuće koje su samo povremeno posećivali, a sada su sa svojim porodicama bili u prilici da u prirodnom ambijentu, bez gradske vreve i stresa provedu neko vreme u punom skladu sa prirodom i onim što ona nudi i pruža.
„Čačanski glas“ će u narednih nekoliko brojeva objaviti priče iz našeg kraja, kao dokaz da ima nade za ovaj svet i nas u njemu, ako se vratimo sebi, odnosno onom što stvarno jesmo i prirodi, naučimo da je volimo i poštujemo, negujemo i čuvamo. Samo u tom slučaju, za naš rod ljudski rod, nema opasnosti, sami sebi smo najveća opasnost.
Za „Čačanski glas“ o svom i iskustvu svoje porodice o dvomesočnom boravkau u prirodi u čačanskom selu Prislonici, govorila je Jelena Ćuslović, poznati pisac i prevodilac, a tekst prenosimo i na sajtu!
Ideja da odemo iz grada pojavila se u trenu. Nismo ništa planirali, samo smo počeli da se pakujemo. Bez nekog određenog reda, u kofere i torbe smo stavljali sve što nam je palo na pamet, svesni da ćemo u toj kući sigurno morati da ostanemo duže vreme. Dok je trajalo pakovanje, pokušavala sam što manje da obraćam pažnju na to kako se osećam, a znala sam da sam loše – istakla je na početku priče Jelena i dodala, da je do sada prošla kroz brojne teške periode u svom životu koji su zadesili našu zemlju i ovo joj nije bio prvi put da se suočava sa neizvesnostima u vezi sa opstankom i preživljavanjem, ali nikada nije bilo kao sad.
Za Jelenu je sve bilo nepoznato, kao uostalom i svima. U glavi su joj se mrsile misli i sve na šta bih pomislila taj čvor je činio nepodnošljivijim.
Kuća u kojoj je sa porodicom provela osam sedmica je dosta stara i u nju su u poslednjih pet godina odlazili na par dana isključivo leti. Sada su morali da lože peć koja se nalazi u centralnoj prostoriji, da razmišljaju o ogrevu, održavaju vatru.
Na svu sreću, to sam još kao dete naučila, tako da je sada izgledalo kao obnavljanje gradiva, ali mojoj deci je bilo strano. Bunili su se u početku što je kupatilo hladno, što nema slatkiša na koje su navikli i ne mogu da biraju hranu koju jedu. Međutim, vremenom su njihova negodovanja počela da jenjavaju i vreme se prolepšalo. Može biti da je njihov sve češći smeh izmamio prvo prolećno sunce…
Počeli su više vremena da provode u prirodi što im je u velikoj meri popravilo raspoloženje. Njihova kuća se nalazi u delu sela gde skoro da i nema saobraćaja, put nije asfaltiran, pa su uglavnom slušali fazane i kukavice. Činilo im se da ptice nikada nisu lepše i glasnije pevale; uz takvu muziku, policijski čas i tri dana karantina nisu ni osetili. I dalje su strahovali, ali su im je odloženo buđenje prirode nakon zakasnele zime i njena sve intenzivnija zelena pričinjavali svakodnevno zadovoljstvo koje je sve strahove bilo u stanju da ublaži.
Bila je srećna jer su deca prvi put bila u prilici da prate kako se pojavljuju pupoljci, listovi, cvetovi. Naučili su nazive još nekih insekata, hvatali guštere, od grana pravili puške, shvatili značaj improvizacije što je gradskoj deci nepoznato. Zbog toga danas umeju da se igraju na krevetu samo sa tri jastuka i da im to bude sjajna zabava! Posmatrajući ih kako provode vreme u selu Jelena se setila svog detinjstva i drago joj je da su i njena deca osetila istu radost odrastanja.
Kada smo se posle 55 dana vratli u grad, moja ćerka je rekla: ‚‚Dok smo bili u selu mnogo sam volela da učim prirodu i društvo jer sam mogla da vidim ono što mi piše u knjizi. Sad moram sve da zamišljam.’’
Mislim da njene reči najbolje opisuju koliko je neophodno da se vratimo prirodi koju smo zapostavili u želji da ostvarimo bolji dodir s društvom, istakla je Jelena Ćuslović, na kraju priče o dvomesečnom boravku u prirodi u prelepoj Prislonici, nedaleko od Čačka .
Dušan Darijević
