Надежда Петровић, Зора Петровић, Лепосава Бела Ст. Павловић, Љубица Цуца Сокић, Видосава Ковачевић, Милица Зорић и Лиза Крижанић су седам уметница, седам „Хероина Спомен-збирке Павла Бељанског“, чије је стваралаштво представљено у Уметничкој галерији „Надежда Петровић“. Изложба је отворена на Светски дан уметности, у уторак, 15. априла, а организована је поводом обележавања 110. годишњице од смрти родоначелнце српске модерне уметности Надежде Петровић, која већ одавно заузима место једне од најзначајнијих жена српске историје, као једна од хероина на пољу уметности и патриотизма.
Концепт изложбе плод је рада ауторског тима који чине: проф. др Миланка Тодић, др Валентина Вуковић и мр Милана Квас, а кустоскиње изложбе су Данка Белић Ђелошевић и Катарина Симеуновић. Сваку хероину уз њено дело прати и краћа документарна видео презентација, а паралелу између савремених уметница и поменутих херона под насловом „Идентификације: суптилност и суровост“ уреднички потписује мр Сузана Вуксановић.
Реч је о седам уметница, ванвременских жена посматрано у односу на време у коме су живеле и стварале. Изложба је премијерно приказана у оквиру пројекта Европска престоница културе Нови Сад 2022. године, подсетио је Бранко Ћаловић, директор Уметничке галерије “Надежда Петровић“ и потврдио да сарадња две установе траје годинама.
– Спомен-збирка је, заправо, приватна колекција познатог југословенског дипломате коју је 1957. године даривао Новом Саду и нашој држави. Презентујући радове своје богате колекције Спомен-збирка је током година постала једна од најзначајнијих установа легатског типа у Србији. Овом изложбом презентовано је драгоцено женско културно наслеђе које баштине обе установе. Павле Бељански је записао: „О Надежди Петровић, визионарки новог доба, у чијим пејсажима сунце мора да пржи, ко снажни нагон животних сила на сликама Зоре Петровић, о тапесеријама Милице Зорић, најаутентичнијем облику српске ликовне уметности“, можемо рећи да су уметнице чије је радове одабрао за своју колекцију, заправо, његове хероине. Важно је нагласити и да је Павле Бељански једним уговором из 1945. године установио Награду своје Спомен-збирке која се додељује за најбољи дипломски рад из националне историје уметности. Као што је помагао младим уметницима кроз откуп, тако је и ову награду замислио као подршку младим историчарима уметности, подстичући их на научни и истраживачки рад, а чачанска Уметничка галерија има у свом колективу две добитнице ове престижне награде – истакао је Бранко Ћаловић.
Изложбу постављену до 15. јуна пратиће низ пратећих програма, вођења кроз поставку, панела, радионица и предавања.
Мр Милана Квас је том приликом истакла да је главна повезница ове изложбе Надежда Петровић, чијих по 14 дела баштине обе установе, и Спомен-збирка и чачанска Уметничка галерија. У Спомен-збирци је и 14 дела Зоре Петровић, међу којима је и изложени портрет управо Павла Бељанског.
-Када смо осмишљавали концепт ове изложбе за 2022. идеја је била да покажемо специфичности легата Павла Бељанског. Једна од њих је управо то што тачно четвртину дела у овој колекцији која броји 184 антологијска дела српске националне уметности 20. века, управо чине дела ових седам уметница. Концепт је затим проширен и са делима из наше ликовне збирке која је настала аквизицијама и богата је делима уметница, имамо више од 600 дела у различитим техникама, а овде ћемо видети избор од 39 дела из колекције Павла Бељанског и из ликовне збирке. Ту се налазе и мушки аутори, јер сваки сегмент о уметницама започиње њиховим портретом или аутопортретом, тако да смо у прлици да видимо и портрет Лизе Крижанић Игњата Јоба, и јако је занимљиво, иако је постављана и у другим градовима, ова изложба је први пут употпуњена и делима Уметничке галерије „Надежда Петровић“. Ту је и седам видео радова о свакој уметници, који прате њихове биографије са богатом документарном грађом, фотографијама, дипломама, писмима, којима смо желели да приближимо публици њихове животе. У улазном холу налази се и видео рад Сузане Вуксановић којим је направљена паралела између савремених уметница из Новог Сада и радова уметница из колекције Павла Бељанског да бисмо видели које их то нити повезује, које су сличности, које разлике у том временском распону више од једног века – истакла је једна од ауторки поставке Милана Квас напомињући да изложбу као истраживачки сегмент прати и каталог који поменуте хероине ставља у шири друштвени контекст.
Данка Белић Ђелошевић примећује да смо протеклих година сведоци учестале тенденције приказивања искључиво женског уметничког стваралаштва и исправљања неправде начињене уметницама током вековних напора да се изборе за самосталност, признање и равноправност са мушким колегама у доминантно андрогеном, патријархалном свету уметности.
-Често скрајнуте у позиције уметничке другости, у немилости критике и друштва заснованог на оштрој подели на мушка и женска занимања и просторе, за сваку уметницу понаособ био је нимало лак пут етаблирања који је захтевао изузетан труд и агилност, па чак и личну жртву. Стога је изложба Хероине Спомен-збирке Павла Бељанског изузетан допринос овим настојањима, јер приказује седам уметница које су извојевале победу у борби за сопствени ликовни израз, што је у време у којем су стварале био изузетан и готово херојски чин – истакла је кустоскиња Белић, подсетила на снагу уметности да мења друштво и нагласила да су из фундуса чачанске Галерије изложена дела Надежде Петровић, Видосаве Ковачевић, Беле Павловић и Љубице Цуце Сокић.
Кустоскиња Катарина Симеуновић, носилац Награде Павле Бељански, река је да су пред нама дела уметница југословенско-српског модернизма, хероина, које су се упркос свим друштвеним ограничењима и стереотипима о месту жене у кући и породици са којима су се сусретале успеле да се изборе за сопствени ликовни пут и каријеру и израз. Њихова имена су често прећуткивана, након смрти су заборављене, њихова имена и дела била избрисана, међутим, као куриозитет, Катарина Симеуновић издваја 1914. годину, када на српском уметничком ликовном простору ствара и појављује се велики број жена што је била реткост и за далеко развијеније европске земље. Кустоскиња поручује да сагледавањем ове изложбе имамо на уму све неравноправности, ограничења и узнемиравања, чак и фемицид, са којима се жене и даље суочавају, без обзира на време и на век у коме живимо.
Зорица Лешовић Станојевић
