Već punih dvadeset godina iz Ostre se baš u ove dane kreće u zajedničku potragu za lisicama. Kraj febuara je završetak lovne sezone i tada Lovačko udruženje „Radiša Poštić“ iz Mrčajevaca okupi ne samo svoje članove, pa se onda iz lovačkog doma u ranu zoru krene prema Bukoviku, Ostrici ili Vujnu… Ove godine, jubilarne, u nedelju, 23. februara, pod Ostricu je stiglo više od 300 ljudi raznih profesija, svi sa istom strašću lovaca. Lep dan, kao prolećni, baš stvoren za lov, ali nije baš mnogo žutih lija dolijalo. Svega šest, mada, pričaju lovci, ova napast se poslednjih godina namnožila i pravi veliku štetu u okolnim domaćinstvima.
– A sada puške u soške! Za ovu godinu završeno je sa lisicama – kaže Milan Sečivanović, predsednik mrčajevačkog LU „Radiša Poštić“, koji ove godine obeležava tačno pola veka od kako je postao lovac. Napominje da je u udruženju, koje je zvanično osnovano davne 1961. godine, oko 350 lovaca, što veterana, što mlađih, a ima i počasnih, pa pomalo setno primećuje da je on među ovim poslednjim.
Goran Kuzmanović iz Ostre do sada nije propustio nijednu godinu sa svojim goničima. Ovog puta imao je „dobar pogled“, pa je dobio trofej za najlepšu lisicu, koju je ulovio tog jutra.
– Za sve godine od kako sam lovac sigurno sam odstrelio oko 70 lisica. Čak sam za jedno jutro na čeki ispred goniča, za par sati, odstrelio tri! Lisica nam je posebno važna, jer osim nas lovaca, ovde nema prirodnih neprijatelja. Ipak, ovo druženje, kad se završava sezona, ne propuštam – kaže Goran.
Svaki lovac nada se uspešnom lovu, govori Ivan Aleksić, jedan je od onih kojima se ovaj lov posrećio.
– Lukava je ona, brza, nije je lako uhvatiti. Mnogo zavisi i od vremena i uslova za lov. Ponekad i kad je nađeš, uspe da pobegne. U poslednje vreme mnoge su došle do kuća, kriju se u napuštenim šupama i štalama, pa nas domaćini zovu, čim ih primete. Godišnje ulovim po pet-šest, a velika pomoć mi je moj terijer – priča ovaj lovac.
Dvadesetogodišnji Nikola Vujović iz Mrčajevaca je lovac tek dve godine. I on je imao uspeha, odstrelio je lisicu baš na Ostrici. Za to je trebalo ustati pre svitanja, ali zadovoljstvo je veliko, što pokazuje i dok se slika ispred trofeja.
U Ostri susrećemo i našeg starog poznanika Miodraga Vučinića Piperu, kome je lov, pored fudbala i kafana, velika strast. Objašnjava nam da lovište obuhvata 12.450 hektara i da je lisica jedno vreme bila zaštićena, pa je to jedan od razloga što ih je sada više.
– Skoro da su se odomaćile. Može da se „sretne“ u dvorištu, a kod jednog domaćina nedavno je došla na terasu! Bilo je godina kad bismo za dan odstrelili i po 20 komada. U ovo vreme čekaju mlade, pa su opreznije. Ali će uskoro opet u svoj lov, pa malo-malo nestane pokoja kokoška. Ranijih godina u lovištu je bilo i lova na jarebice, ali je obustavljen, jer je ova ptica gotovo nestala, pre svega zbog hemijskog tretiranja korova, koji joj je glavna hrana. I zečeva je zbog toga manje – priča Pipera, lovac više od tri decenije.
Bratislav Bojović, upravnik lovišta, navodi da je godišnji plan odstrel oko 100 lisica i skoro da su ga ispunili sa nedeljnim ulovom.
– U našem lovištu sve je više lisica, što posebno raduje one koji love sa goničima. Stigla je i do urbanih naselja, gde je stvorila uslove za „spokojan“ život. Ima hranu, vodu, a ne može da se lovi i niko je ne ometa. I biće sve prisutnija – smatra Bojović i napominje da je u našim krajevima sve više i divljih svinja, koje se zvanično u lovištu ne love. Zbog toga, najavljuje on, uskoro će biti urađena revizija lovne osnove i verovatno od sledeće godine, uz dozvolu nadležnog ministarstva, krenuće se i u odstrel ove divljači.
Osim krzna, od lisice nema neke druge koristi. Sve manje je i dama koje ih žele oko vrata, a i onih koji ih preparirane drže kao svoje trofeje. Budući da je meso otrovno, ono se uništava u spalionicama, objašnjava Tomica Radosavljević, predsednik Lovačkog saveza centralne Srbije.
– Povod okupljanja je lov na predatore, ali je ovo i jedna dobra tradicija druženja, ne samo lovaca iz ovog kraja, već i iz drugih društava. Pored lisica, u ovom delu Srbije u porastu i brojnost šakala, koji ugožavaju i ostalu divljač, ali i domaće životinje. Naš cilj nije da uništemo ove predatore, već da smanjimo brojnost na optimalan nivo – kaže Radosavljević.
Pripreme za ovaj događaj trajale su nekoliko dana. U pogon na lisice, termin koji je danas „politički korektan“ umesto reči hajka, pošli su brojni lovci. Već oko 11 sati su se vratili do lovačke kuće u Ostri, gde su ih čekali ostali i spremljen ručak – obavezan lovački pasulj za koji je bio zadužen Milenko Živković Grga iz Bečnja. Nisu baš tog dana marili mnogo za ulov, jer je, kako ističu, mnogo važnije dobro raspoloženje i druženje, koje je uz muziku potrajalo do večernjih sati.
V. Trtović
I „ENGLEZ“ U OSTRI
U lovu, posebno na lisice, pored sreće i oštrog oka na nišanu, svaki lovac mora imati i dobrog psa goniča. Jedna od najboljih rasa je engleski bigl. U Ostri ih je sve više. Jedan od njih je Snupi, koji je u porodicu Vlastimira Glišića došao pre godinu i po. Poreklom je zaista iz Engleske, odakle ga je donela njegova prva gazdarica Teodora iz Niša. Budući da se uskoro vraćala u London, tražila je porodicu sa više dece, što je bio jedan od osnovnih uslova, da ga pokloni. Snupi je do tada živeo u stanu, „gospodski“, glavna hrana su mu bili balans jogurt i špagete, a naučio je da bude i „pristojan“ putnik u autu. Iako se o njemu brinu i obožavaju ga petogodišnji Nikola i njegove sestre Milica i Ljilja, Snupi se u Ostri vratio i svojoj pravoj lovačkoj prirodi.
– Odličan je gonič na zečeve… Ostala mu je samo navika da, čim uđe u kola, stavlja šape na prednje sedište. Na izložbi u Gornjem Milanovcu bio je prvak rase. Našli smo mu i dve „devojke“ iz Novog Sada, od kojih ima dve ćerke. Želimo da mu proširimo porodicu – pričaju Glišići.
