У ОКВИРУ ПОЕТСКОГ МАРАТОНА ПОВЕЗАНА НАЦИОНАЛНА И СВЕТСКА ПОЕЗИЈА

МАТЕРЊА И ЗАВИЧАЈНА МЕЛОДИЈА СТИХА

Под слоганом „Маратонци трче поетски круг” у петак 28. априла, на пет локација у Чачку одржан је једанаесточасовни Поетски маратон. Својеврсна ода поезији у Чачку, у оквиру јубиларног 60. Дисовог пролећа и Националне престонице културе 2023. обухватила је пет сегмената усклађених са четири тематске целине „Чачанске родне”. Надахнуто именовано поетско вече „Морава је наше море” у оквиру маратона „Маратонци трче поетски круг” припада тематском стубу „На Морави” и отпочео је у 18 часова у Дисовом амфитеатру на Градском бедему.

Модератор слављења завичајне лире крај Мораве, библиотекар Душица Брковић, отпочела је скуп везом завичаја и песничког пера: „Нема тачке на кугли земаљској која није некоме завичај. Нема завичаја без завичајних песника и завичајне књижевности. И то постоји од кад је света и века. Завичајни песници су једним делом наслоњени на традицију народа и краја коме припадају, а другим делом на књижевност и поетике које се уклапају у њихов завичајни начин мишљења и певања.”

Стихотворци, деветоро завичајних песника представило је крај завичајне, митске реке своју поезију Чачанима. Своје стихове публици су казивали Мића Миловановић, Јован Николић Јоф, Драгутин Ђукић, Ана Ранђић, Зорица Лешовић Станојевић, Александра Мишић, Светлана Вучковић и Маја Илић Тимотијевић. Поезију су песници интерпретирали уз музичку подлогу коју је на гитари изводио Ненад Маринковић.

О именовању овог програма у оквиру Поетског маратона и улози Мораве у поезији песника који ствара загледан у њу, Душица Брковић истиче: „Назив ове вечери, у оквиру Поетског маратона, „Морава је наше море”, симболизује нашу завичајну, митску реку, реку толико опевану у народним и уметничким песмама. Реку епске ширине, која из песме извире а у песму се враћа, и која је, по речима Добрице Ерића ‒ више жуборила у његовим песмама, него што је протицала у свом кориту. За завичајне песнике Морава је оаза живота. А по речима Жака Превера, поезија оно што се сања, оно што се замишља, оно што се жели, и оно што се често догоди. Поезија, то је стварније и корисније име живота.”

Програм је отпочео песник и професор енглеског језика Мића Миловановић. Професор Миловановић је аутор богатог књижевног опуса као што су збирке песама „Предсмртне почасти”, „Данајски дарови”, „Митарење анђела”, романи „Молитва за оца Прохора”, „Црнина и ордење”, „Чувари митског стада”, „Видимо се у вечности”, „Делиријум” и „Демони долазе”. Одабрану завичајну поезију из пера овог песника публика је слушала из његових збирки „Митарење анђела” и „Динајски дарови”. Окупљени су из издвојених стихова ове поезије могли да спознају перцепцију људског живота поимањем Миловановићевог лирског субјекта.

Професор др Драгутин Ђукић, некадашњи редовни професор Микробиологије на Агрономском факултету у Чачку, казивао је стихове својих песама. Иако научни радник, др Ђукић је по самоопредељењу песник који је објавио неколико песничких збирки, а неке од њих су: „Ноћ дан походила”, „Руже и свијетила”, „Моје стазе”, „Вијенац од ружа, „Свијет свијета невиђеног”. Стихове дескриптивних, али и љубавних и родољубивих песама др Ђукић је запечатио и стихом „с анђелима разговарам, за свој народ правду просим”!

Поезију из пера новинара граду на Морави казивала је Зорица Лешовић Станојевић, дугогодишњи новинар „Чачанског гласа” и уредник најстаријег чачанског штампаног гласила. Аутор је више од пет стотина интервјуа са личностима из света културе, уметности и науке, њена поезија је заступљена у више од педесет зборника и антологија. Приредила је два зборника „Моравски сусрети и повеље” 2010. и 2015. године. Поезију ствара надахнута човекољубљем и родољубљем, поред мноштва необјављених песама, збирку поезије „Зрно песка у оку” објављује 2018. године. Из поменуте збирке публици је представила ироничну, а ипак љубавну песму „Лоше сервирано, без љубави”, награђену родољубиву песму „Кућа на друму” или „Усуд” и песму „Бескрајно понављана песма о једној реци”, која је посвећена реци која није именована, „али је настала поред Мораве и због Мораве”, како песникиња Лешовић Станојевић наводи.

Поезија се даље прелила у мелодију стихова драмског писца Јована Николића Јофа, уметника који је написао велики број стихова за популарну поп и рок музику. Заступљен је у бројним антологијама француске, немачке, српске и ромске књижевности. Неке од објављених збирки песама су „Гост ниоткуда”, „Ђурђевдан”, „Нећу да се родим”, „Тело и околина”, „Соба с точком”, „Мале ноћне песме” итд. Јован Николић Јоф Чачанима је казивао инспиративно своје песме које имају елементе социјалних, мисаоних и родољубивих песама. Публику је након прочитаних стихова оставио замишљену над минулим временима, али и пред надолазећим, пред мотивом смисла или бесмисла над одгојем будућих генерација стиховима „кад одгризе чедо ову руку што га храни, пустићу га међу људе”.

Просветни радници, професор биологије Светлана Вучковић и професори српског језика и књижевности чачанске Гимназије Александра Мишић и Ана Ранђић окупљенима су приближили стихове из угла просветног пера! Дугогодишњи просветни радник Светлана Ристић Вучковић, дугогодишњи професор биологије у Машинској школи у Чачку пише инспирисана природом и опредељењем да инспирацију налази у животу који буја око ње. Издала је седам збирки поезије, а неке од њих су „Вир”, „Траг немира”, „Траг свица”, „Скривени извор”, „Мозаик речи”. Њена поезија заступљена је у Антологији стваралаштва просветних радника, као и у Лексикону писаца просветних радника. Одабир песама које је казивала у Поетском маратону је разнолик. Рецитовала је своју песму „Натална карта”, а загледана у плаве вилине коњице на Морави забележила је и песму „Вилин коњиц”, коју је такође говорила. Завршни део њене поезије коју је публика чула била је песма „Лето на Морави”.

Александра Мишић, професор српског језика и књижевности представила је песме које су сегменти њене поезије која се ниже на огрлици отпочетих књижевних остварења. „Моје тишине” је назив њене прве објављене збирке песама, а потом су се низале „Сумраци и зоре”, роман „Новчићи за Харона” и „Шаптачи села Липова”, у припреми јој је и збирка прича „Тајна замка Солотник”, као и збирку есеја и књижевнокритичких текстова. У Дисовом амфитеатру казивала је стихове песама чије наслове недри прошлост, тачније обележја су старог српског језика, архаичних речи. Песме „Лиле”, „Бешчислено“ и „И увек се на крају вратим”, потврђују изналажења решења лирског субјекта који у последњој песми потврђују да се некадашње, сликано старим српским речима, посматра трагањем за исправним садашњим, што потврђују и стихови: „натерам себе да схватим свет, љуску орахову, као једну необичну алегорију…” .

Ана Ранђић, професор српског језика и књижевности у чачанској Гимназији негује лиру деценијама, али сплетом чудних околности њени стихови још увек нису омеђени корицама неке песничке збирке. Захвална што се њена поезија казивана крај Мораве чује управо у Дисовом амфитеатру, здању које је пројектовао њен ученик Стефан Радошевић, изрекла је стихове својих песама у прози „Зубато сунце”, „Портрет капетана Метјуа Веба” и „Неколико важних питања”. Професор Ранђић истиче да њена поезија која је настала крајем деведесетих година и данас може да препозна актуелне теме.

У завршном делу поетске вечери „Морава је наше Море” представљена је поезија Маје Илић Тимотијевић, приповедача, романописца и песника. Нека од њених остварења су: збирке прича „Прича о једрењаку” и „Причам ти причу”, романи „Само једном највише на свету”, „Моја норвешка кућа”, „Звезде падалице” и „Племе, збирке песама” „Спавај драги”, „Песма ветру и „Теби пишем”. Својом поезијом коју је одрецитовала суграђанима исказала је и свој дух оптимизма, потребе једног сањара који гаји дете у себи. Песмом „Мој недодирљиви” увезала је мотив мртвог драгог са песничком традицијом коју препознаје и у Дисовој поезији.

Морава, река чији је ток неумитно вијугаво сведочио овом величању стихова, остала је да жубором и звуком гитаре прати вече које је потврдило да ће матерња и завичајна мелодија стиха увек наћи место међу страницама позваних да бележе о њој!

„СВЕЉУДСКИ ЈЕЗИК ПОЕЗИЈЕ”

Претпоследњу тачку Поетског маратона која је симболично названа „Свељудски језик поезије” посетиоци су у великом броју дочекали у Галерији Градске библиотеке Чачак. У четвртој тачки Маратона су се представили гости из иностранства, страни песници и уметници, као и наши ствараоци који годинама уназад пишу поезију ван граница наше земље и српског говорног подручја. Први део је обухватио отврање изложбе „Поезија и азулежоˮ, док је други бити посвећен искључиво поезији, читању у оригиналним и у преводеним формама.

Ако је фадо одјек португалске душе, азулежо је свакако њен одраз. Своје умеће у приказивању ове технике показао је каталонски фотограф Давид Пужадо који већ једну деценију живи у Београду.

„Овде имамо портрет Лисабона, и слично свим другим портретима кроз ове плочице видећемо лице града: кроз његову поезију, личност, осећања, искуства, израз.Поезија је лепота, поезија је душа, осећање, љубав и мржња, страх и задовољство”, навео је Пужадо.

Поставку чини 16 урамљених фотографија уз пропратне плакате са песмама неких од најзначајних португласких аутора. Стихове на португалском је казивала Софија Марињо, проф. на Филозофском факултету у Новом Саду. Програм је, између осталог, реализован захваљујући партнерима – Амбасади Португала у Београду, Аустријском културном форуму и Делегацији ЕУ у Србији. Инострани песници Лидија Штајнбахер из Аустрије, Том Шулциз Немачке и наш, чувени Јован Николић Јоф, српско-немачки песник који живи у Келну су говорили поезију на немачком, а Виктор Таталовић и Тања Вуковић казивали су превод на српском језику. Лидија Штајнбахер инспирацију за писање поезије црпи са путовања, из природе, а језик сматра суштином идентитета, променљивом, али и бесконачном категоријом.

Том Шулц је међу српском читалачком публиком познат с обзиром на то да му је „Трећи Трг” објавио двојезичну књигу „Писма из Црвене пустиње”. Јован Николић Јоф је читао стихове на немачком и српском језику, а посебно задовољство му је било што је то учинио пред чачанском публиком после много година. Посетиоце су кроз програм водили библиотекари Тања Вуковић и Наташа Кривачевић Поповић, аза музичко путовање кроз различите меридијане био је задужен састав „Госпођица Змај”.

Завршна тачка Маратона била је у градском кафе-клубу „Зона9” где је одржан „поетски клабинг” у коме су наступили представници андерграунд сцене, слемери Милан Мијатовић, Никола Оравец, Ђорђе Ђорђевић, Ненад Игњатовић и Дамир Недић. Ови чланови организације „Поезин” су својим спонтаним наступом и стиховима који обилују мотивима из свакодневног живота разгалили најиздржљивију публику Поетског маратона која је на крају и заплесала уз музику DJ МаркаDMC, познатог по ремиксима великих југословенских актуелних песама.