Један од културних симбола Горњег Милановца у 20. веку је интелектуална породица Настасијевић којој припада и песник, драмски писац, приповедач, есејиста Момчило Настасијевић, коме је са називом „Песник као муза“ било посвећено предавање Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ у петак, 19. априла. Обележавање 130. годишњице од његовог рођења у оквиру програма 61. „Дисовог пролећа“, било је повод за подсећање на „свеца српског језика и српског књижевног израза“, како га је описао својевремено Станислав Винавер.
Предавање у Великој сали Градске библиотеке у име Музеја рудничко-таковског краја, који је недавно обележио 30 година рада, а баштиник је Легата браће Настасијевић, одржале су историчар уметности, виши кустос Ана Ранковић и виши библиотекар Мирјана Глишовић. У име установе домаћина вечери, гошће је поздравила библиотекар саветник Оливера Недељковић.
О породици, чији је чест гост у престоничком салону, поред најзначајнијих интелектуалаца тога доба, био и сам Владислав Петковић Дис, речито говоре професије њених чланова, на које је подсетила Оливера Недељковић:
-У породичном дому, у милановачкој Улици Танаска Рајића бр.7, родиле су се и све његове сестре и браћа: Живорад, академскисликар, Светомир, композитор и Славомир, књижевник – писац чувених историјских романа, наталија, која је била тихи стуб породице, Даринка, по занимању историчар и Славка, по професији математичар. Потомци чувених кујунџија, резбара, градитеља, надалеко чувених певача и зоографа, имали су од кога да наследе смисао за лепо, уметнички таленат, сензибилитет, интелектуалну моћ и људске врлине…
Да су у српској култури такве породице изузетак, потврђује Недељковић, при чему не заборавља да, осим ове, коју су створили Милица и Никола Настасијевић, спомене и породицу и потомке Милеве и Мите Петровића, родитеље Надежде и Растка Петровића, који су свој заједнички живот отпочели у нашем граду.
-Чачак је као важан топоним уписан и у биографију Момчила Настасијевића, творца једног самобитног и аутентичног књижевног света. Са одличним успехом, овај тихи, скромни и благодарни младић завршава шест разреда чачанске Гимназије, постајући тако једно од најсветлијих имена у њеном књижевно пантеону – истакла је Оливера Недељковић.
Уз напомену да окосницу делатности Музеја рудничко-таковског краја (бројна издања, изложбе, истраживања) чине две породице, Обреновићи и Настасијевићи, Мирјана Глишовић је истакла да су се у богатој издавачкој делатности нашле и три књиге успомена породице Настасијевић на брата Момчила о којима је на овом предавању било речи. То су три књиге записа, успомена Светомира и Живорада Настасијевића: Светомир Настасијевић, Момчило Настасијевић: човек и уметник, Горњи Милановац, 2012.; Живорад Настасијевић, Успомене Живорада Настасијевића, Горњи Милановац, 2016. и Светомир Настасијевић, Пут у музику, Горњи Милановац, 2017.
-Ове књиге повезују књижевни рад Момчила Настасијевића са његовом личношћу и стасавањем од бојажљивог дечака у племенитог и одважног песника матерње мелодије, једног од наших највећих књижевника. Ми смо ову презентацију посвећену њему назвале „Песник као муза“, јер то и јесте Момчило Настасијевић, муза будућих песника и тумача његовог дела. Његова поезија све чешће доспева у иностране збирке и плени својом снагом до данас – истакла је Мирјана Глишовић и најавила да ће у чачанској Библиотеци ове јесени гостовати изложба коју припремају о песнику Настасијевићу.
Излагање Мирјане Глишовић о породици Настасијевић било је свеобухватно: од родослова (корени породичног стабла досежу до Пирота и Охрида и доба предустаничке Србије, а прадеда је из Призрена), родитеља, детињства (Момчило је рођен као треће дете 6. октобра 1894, преминуо од туберкуллозе 13. фебруара 1938.), школовања у Чачку на које долази 1904. у дестој години живота, што је имало велики утицај на Момчилов ток живота, образовања које наставља у Првој београдској гимназији, дружењима са Миланом Вујаклијом и Гаврило Принципом, до студија француског језика и књижевности, талента којим сам савлађује свирање вилончела и приређивања музичких комада брата Светомира како би сва браћа свирала заједно, боравка у Паризу 1923, до посла у Четвртој мушкој гимназији у Београду у којој ради све до смрти и уметничких рефлексија о његовом делу.
Ана Ранковић је кроз презентацију публику упознала са ликовним делима која су инспирисана ликом и опусом Момчила Настасијевића, аутора чувених „Пет лирских кругова“ (1932), драма и прозних дела која пријатељи објављују постхумно – „Из тамног вилајета“, „Хроника моје вароши“ … Радо су у првим деценијама 20. века и Момчила и чланове породице портретисали уметници: Зора Симеоновић Лазић (1917), Живорад Настасијевић (1919), Коста Миличевић (1919), Васа Поморишац (1919), Живорад Настасијевић (портретиише брата од 1927. до 1930), Периша С. Милић . Илија Коларовић, Стеван Максимовић (1930), Душан Ристић…
Зорица Лешовић Станојевић
(Шире у наредном издању „Чачанског гласа“)
