Данијела Вукотић, социјални радник у стручном тиму Дома здравља, говори о значају препознавања проблема
Насилничко понашање међу вршњацима у школама није нова појава. И поред тога што се о овој теми говори, још је много табуа и погрешних тумачења. Често се може чути да је такозваног вршњачког насиља било одувек, али да му се није придавала велика пажња, па чак и да је то „нормалан“ начин одрастања. Стручни тим Дома здравља, у оквиру општих превентивних активности, спроводи предавања и радионице у школама, на којима причају баш о овој теми. Резултата има, кажу у овој здравственој установи, али да би били још бољи, неопходно је заједничко учешће ђака, родитеља, наставника, васпитача… О овој актуелној теми за „Чачански глас“ говори Данијела Вукотић, социјални радник Дечијег диспанзера Дома здравља Чачак.
Предавања су интерактивна и многи ђаци су, каже Данијела Вукотић, веома заинтересовани и, што је значајно, активно учествују у разговору. Поред ученика, укључени су чланови школског тима за заштиту од вршњачког насиља, а на неким предавањима су били и родитељи.
– Циљ је да деци дефинишемо проблем насилничког понашања, а то је намерно повређивање друге особе, било емотивно, физичко или социјално кроз разна оговарања, пријављивања код наставника… Настојимо да им укажемо да то није табу, да није нешто чега треба да се стиде, да не треба да трпе, већ да га пријаве… Деца препознају насилничко понашање, веома су свесна да је то штетно. Доминантна осећања, било да су жртве или су сведоци таквог понашања, су страх, збуњеност, као и недостатак подршке одраслих који често не верују детету, минимизирају проблем, сматрајући да може да се реши у оквиру породице. Иако ове појаве има и у средњим школама, адолесценти мање пријављују насиље, него што то раде млађа деца. Њих је срамота да говоре о томе, па се често догађа да „падну“ у депресију. Или мисле да проблем могу да реше сами – износи Данијела Вукотић нека своја запажања, не само са ових предаваља, већ и из десетогодишњег искуства у Дечијем диспанзеру.
Дом здравља, поред опште, спроводи и посебну превенцију, усмерену на одређене ризичне групе и појединачну, када се ради само са једним дететом. Како наводи саговорница, има промена на боље, сада им се деца и сама обраћају, отвореније причају о својим негативним искуствима. Ипак, још то није уобичајено. Далеко више случајева здравствени радници открију на потпуно други начин.
– Да нешто није у реду указују и чести изостанци из школе, па дете дође код педијатра због оправдања. Или имају психосоматске тегобе, као што су болови у стомаку, главобоље, које немају органски узрок… А испостави се да је основни проблем да трпе неки облик вршњачког насилничког понашања. И то су сада, углавном, ученици четвртог, петог или шестог разреда – наводи Данијела Вукотић и указује на то да се старосни „праг“ значајно спустио, јер су пре десетак година то махом били петнаестогодишњаци.
За насилничко понашање карактеристично је да траје дуже време и да је обично жртва једно дете, али може бити и група. Управо, због дужине трајања, трпљење насиља може дугорочно утицати на здравље детета, на његово физичко и психичко стање.
– Ученици који трпе насиље углавном имају слабији успех у школи, иако су пре тога можда били добри ученици. Знаци препознавања могу бити и промене расположења, губљење концентрације за учење… – наводи социјални радник.
Један од важних сегмената превентивних активности је „лекција“ о реаговању на насиље, јер многа деца такво понашање подводе под „нормално“.
– Учимо их да схвате да није слабост уочити и пријавити проблем, већ да је то храброст и њихова памет, јер паметан човек настоји да нађе решење проблема, а не да га ставља „под тепих“ – поручује Вукотић.
Како и сама примећује, насиље је део друштва, па и људске природе, тако да се не може искоренити, али је циљ свести га на најмању могућу меру. Наша саговорница истиче да је у првом плану ових активности заштита детета које трпи насиље, али да настоје да помогну и другој страни, јер често иза агресивног понашања стоји нека фрустрација:
– Деца уче по моделу, тако да је насилничко понашање део тога. Наравно, учењем се и превазилази. Али, уколико га дете не превазиђе, насилничко понашање постаје образац понашања, а касније и црта личности.
Потребна је помоћ и родитељима, који често не знају како да се снађу у тој ситуацији, било да им је дете жртва или насилник. Данијела Вукотић наглашава да је посебно погрешно када родитељи своје дете саветују да се насилнику супротстави, тако што ће вратити „истом мером“, јер се дете тек тада нађе у веома тешкој ситуацији. То може да проузрокује и поремећаје у породици, односно, да родитељи окривљују једно друго за то што се догађа.
Крајем прошле школске године у фокусу предавања били су ученици седмог и осмог разреда основних школа. Од септембра, наводи Вукотић, имали су појединачне интервенције. Планиран је наставак предавања као превентивне активности у основним и средњим школама. У тиму Дома здравља, поред социјалног радника, су и педијатар, психолог, дефектолог…
В. Т.
Ученици Основне школе “Милица Павловић“ су о истој теми проговорили кроз представу „У туђим ципелама“, која осветљава проблем из углова свих учесника – ученика, наставника и родитеља. Представа, храбра и оптимистична, рађена је по тексту и у режији наставнице српског језика Јелене Јововић, а глумци су ученици седмог и осмог разреда.
