– Филм није слика, филм је дух! – поручио је са великог платна у чије темеље је уградио најбољег себе, режисер Младомир Пуриша Ђорђевић.
Стогодишњицу од рођења великог југословенског, српског и чачанског режисера Младомира Пурише Ђорђевића (1924-2022), једног од утемељивача кинематографије на овим просторима, Филмски програм Културног центра у Чачку обележио је специјалним програмом који је обухватио више сегмената његовог стваралачког опуса. Гости програма били су Петар Пеца Поповић, Радослав Зеленовић и Иван Велисављевић. Пуриша Ђорђевић је 1946. године био новинар и члан послератне редакције „Слободног гласа“, а касније „Чачанског гласа“, потом новинар „Политике“, 1947, из које прелази у „Фимске новости“, када је као уредник добио задатак да сними документарни филм о протесту Словенаца у Трсту. Тај филм се узима као почетак његове каријере. Био је и фудбалер чачанског „Борца“.
Програм обележавања стогодишњице рођења чачанског режисера започео је двосатном пројекцијом документарних филмова Пурише Ђорђевића „Allegro ma non troppo“ (1985) и Мала моја из Босанске Крупе (2015), посвећеном Бранку Ћопићу, у малој сали Културног центра.
Фото-изложба „Пуришин век“, коју је приредила Маја Медић, као и монографију „Пуриша“, отворена је 23. децембра и тајаће до 15. јануара 2025. године. Уредник Филмског програма Културног центра Милен Алемпијевић, отварајући поставку рекао је да је покровитељ изложбе чачанска фирма Dell Systems доо, фотографије кадрова и плакате уступили су Државни аудиовизуелни архив Србије и Југословенска кинотека, а приватне и радне фотографије, изложене у средњем холу Културног центра, су из приватне архиве Пурише Ђорђевића.
Централни део програма „Пуришин век“ чинило је представљање капиталног издања, монографије „Пуриша“, која низом ауторских текстова и интервјуа, уз обиље фотографија и другог документарног материјала, осветљава различите аспекте Ђорђевићевог стваралаштва и живота. Монографију је приредила Маја Медић и Култрни центар Чачак, дизајнирао је Борут Вилд, а њено објављивање помогао је Филмски центар Србије у оквиру програма „Пријатељ књиге“. Монографију, као и фото-документарну изложбу посвећену Пуриши Ђођевићу подржала је и Југословенска кинотека, а медијски и РТС, навео је уредник Филмског програма Милен Алемпијевић.
Пуриша Ђорђевић је трајно обележио својим филмовима златно доба југословенске и српске кинематографије, али и Чачак, свој родни град, овековечио је у филмовима и уметничкој прози, начинивиши од њега готово митско место и главни топос своје поетике. Пуриша Ђорђевиће је аутор чувене „ратне трилогије“, коју чине играни филмови Девојка (1965), Сан (1966) и Јутро (1967), а у његовој богатој филмографији издвајају се и Подне (1968), Бициклисти (1970), Павле Павловић (1975), Танго је тужна мисао која се плеше (1997). Као документариста, оставио је иза себе више од стотину кратких документарних и експерименталних филмова. Значај овог апартног редитеља ефектно је сажео уредник часописа „Градац“, Бранко Кукић: „За Пуришу Ђорђевића живот није био проблем који треба решити, него мистерија и игра које треба доживети. У том доживљавању живота снимио је неколико филмова који су променили нашу кинематографију, са својим омиљеним глумцима Миленом Дравић, Љубишом Самарџићем и Драгом Чумом.“ Ова глумачка тројка је, иначе, заштитни знак Пурушиног опуса. Програм је заокружен пројекцијом филма „Јутро“ (1967) у великој сали Културног центра, у коме главне улоге играју: Љубиша Самарџић, Неда Арнерић, Милена Дравић, Мија Алексић, Фарук Беголи и. Драго Чума
ПЕЦА ПОПОВИЋ: У 98. ГОДИНИ СНИМАО ФИЛМОВЕ!
– Моја мама, Љубица Петровић и Пуриша Ђорђевић су рођени у истом дворишту. Разлика међу њима је две недеље, 1924. А ми смо се дружили последњих 40 година. То је било једно феноменално друштво: Мома Капор, Богдан Тирнанић и Драшко Реџеп. Можете замислити ту екипу, и шта слушате и шта чујете. Али, ствар коју сма ја писао за књигу, а нисам смео да је напишем до краја је следећа: снимао сам филм „Заробљено време“ у Кинотеци и довели смо Пуришу да нам исприча о музици Чачка, пре рата и после рата. Мени је био занимљив случај, што се Пуриша сећа кад је Точков отац свирао у „Креновом“ хотелу пре рата. Прича иде овако: за викенд долазе радио певачи које прати оркестар у коме свира и Точков отац и Пурке каже, ја не смем да уђем у салу, али дођем на прозор, попењем се и гледам, сав занесен и осетим да ме неко задњицом гурн’о, а оно, до хотела јавна кућа, изашла једна госпођица и каже – мали, бежи да боље видим. Ја је питам, тето пошто је, она каже 20 динара. Ја немам 20 динара, вратим се кући, украдем из библиотеке две књиге и украдем једну слику и сутра на пијаци продам, али прикупим 17 динара. Фале ми три динара. Поподне одем код тетке, од ње украдем још две књиге, рачунам, ујутру ћу продати и имати 20 динара. Ујутру, 6. април 1941. почиње рат и ја тако никад не одем у ту јавну кућу – сећа се Пеца Поповић, а исту причу на великом платну испричао нам је у великој сали и сам Пуриша.
Поповић каже и да је сваки сусрет са Пуришом био догађај.
– Последњи пут кад смо се видели, ја сам имао дугачак шал, а он носи кратак. Он каже, ево, моја девојка која се панзионисала, докторка у Лондону, купила ми је брендиран шал, ал’ он је кратак. Ја скинем и поклоним му свој шал. После неколико дана зове ме директорка Центар филма Јадранка и каже – био је Пурке и оставио је поклон за тебе. Ја одем у Центар филм на Ташмајдан да видим шта ми је оставио, а он ми је оставио бакелитну плочу из 1924. године на 78 обртаја, коју је објавила „Пенкала“ у Загребу те године, „Рапсодију у плавом“. Та „Рапсодија у плавом“ личи на Пуркета, има рапсодију и има ту врсту туге, јер блу је и појам за џез и блуз – рекао је, поред осталог, Петар Поповић и истакао да му је најинтересантнији филм „Уста пуна земље“, који је радио по чувеној књизи Бранислава Шћепановића, а није га завршио, снимио га је, али га није монтирао до краја.
Поповић то сматра подухватом, јер је Пуриша Ђорђевић снимао филмове у 98. години живота и он остаје запамћен као човек који је за последње четири године снимио четири филма. Ал,и кад се зна о каквом је човеку реч, да говоримо о човеку велике духовности и духовитости, велике виталности и смисла за живот, то је незаборавно. Кад видите како му је Бог делио таленте, онда морате то да поштујете – истакао је чувени Поповић, који се на представљању монографије дубоко поклонио опусу Пурише Ђорђевића.
ИВАН ВЕЛИСАВЉЕВИЋ: ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМОВИ – СРЦЕ НА ПРАВОМ МЕСТУ!
О документарном опусу и монографији Пурише Ђорђевића опширније је током представљања говорио је Иван Велисављевић, уредник Архива алтернативног филма, драматург и филмски критичар. Књига је настала на иницијативу Маје Медић и Културног центра Чачак, и важно је што се једна таква монографија појавила о једном од наших најзначајнијих редитеља и да је та иницијатива потекла управо из његовог родног Чачка, истиче Велисављевић.
– Пуриша је снимио неколико десетина документарних филмова. Ту су наравно текстови о његовој чувеној „ратној трилогији“, неки кажу и тетралогији, заједно са филмом „Подне“. Ту су текстови и из угла оних који су га добро познавали, текстови из породичног угла, тако да је Младомир Пуриша Ђорђевић у овој књизи осветљен из различитих углова, од личног до уметничког значаја. Аутори текстова су врло значајни интелектуалци српске културе, од Мирољуба Стојановића, Петра Пеце Поповића, до Лидије Андрић и Чачанке Оливере Недељковић – истакао је Велисављевић.
Пуришини документарци су били јако значајни у своје време. Имао је две фазе, каже Велисављевић: једна је била шездесетих, врло значајна, са филмовима „Мајка, син, унук, унука“, који је врста сећања на партизанску борбу и народног хероја Ратка Митровића и његову породичну причу. Снимио је врло врло интересантне филмове о „Драгачевским трубачима“, тако да је шездесетих година документарним филмовима покрио и овај крај као њему значајну културу. Урадио је и друге сегменте, филм „Имате ли нешто за царину“, који је сниман на граници са Италијом, филм „Гроб у житу“ о Бранку Ћопићу заправо је експериментално-документарни по Бранковој поеми, и његов последњи довршен филм из 2015. је, такође, посвећен Бранку Ћопићу „Мала моја из Босанске Крупе“.
– Осамдесетих је снимио, такође, неке изванредне филмове, један од њих је „Allegro ma non troppo“(1985), који говори о покушају да се промени химна Југославије, и данас кад гледате тај филм види се колико је Пуриша био значајан аутор и колико му је срце било на правом месту. Он је на неки начин тим филмом дао поруку против оног рата који ће доћи пар година касније – истакао је Иван Велисављевић.
РАДОСЛАВ ЗЕЛЕНОВИЋ – ПУРИША ЈЕ СНИМАО ФИЛМОВЕ ПУНИХ 76 ГОДИНА
– Нити је лако, нити је једноставно говорити о Пуриши Ђорђевићу у његовом Чачку, то је као да говориш о Бати Живојиновићу у Кораћици. То је једна лепа прича када радите један посао годинама, а онда са неким из тог посла постанете пријатељи. Пуриша и ја смо пријатељевали годинама, а нарочито последње две, три године, пре него нас је напустио. Чули смо се сваког друго, треће вече. Он је нон-стоп имао неке идеје, сценарија… Ја га питам колико ти имаш сценарија, он каже двеста. Он има филмографију која броји око 95 јединица, што играних, што документарних, међутим, изузетно је важан део његове филмографије који се односи на играни филм, и то се нарочито односи на период 1965 до 1975. Године, када је Пуриша снимио десет изузетно важних филмова: „Девојка“, „Сан“, „Јутро“, „Подне“, „Крос контри“, „Бициклисти“, „Соња Хени“, „Киша“ и „Павле Павловић“. Оно по чему памтимо највише Пуришу Ђорђевића, то је његова ратна трилогија „Сан“, „Јутро“, „Подне“, међутим, ПуришаЂорђевић није био редитељ ратних филмова, он се бавио ратном тематиком.У његов филмовима нема ратног спектакла, нема тенкова, нема авиона, то су породичне или личне драме појединаца, и таврста индивидуалности према својим јунацима коју је он показивао јесте нешто што је он сам био и као такав учинио је невероватан утицај на многе ауторе, које знам и који су управо тај његов индивидуализам издвајали као нешто што је утицало на њих.
Када говори о самој изложби „Пуришин век“, Радослав Зеленовић подсећа да филм не траје дуго, 130 година, од тога је Пуриша присутан у кинематографији као човек 100 година, међутим, он је од 1947. до 2023. радио филмове пуних 76 година. Од документарног филма „Трст“ до „Уста пуна земље“.
– То је богата филмографија и ова изложба јесте управо то. Изложбу чине плакати филмова које је режирао Пуриша Ђорђевић. Важно је рећи да он јесте аутор многих важних и значајних филмова, они су за мене, пре свега, антиратни, и ова изложба и ово вече проћи ће да се подсетимо на једну велику личност југословенске и српске кинематографије, јер оставштина за будућност Пурише Ђорђевића је огромна, а на нама је, као и вечерас, с овом изложбом, с овим разговором да стално подсећамо како смо великог уметника имали, а ми који смо имали срећу да будемо и пријатељи с њим, морамо да знамо како смо великог пријатеља имали.
– Често смо се у последње време чули навече, последњих година нарочито, и онда би ми он рекао – види стране од 13. до 16. то избаци, послаћу ти нове две, три стране. Он је увек слао неке нове и нове текстове. Ја га питам – човече, колико имаш тих сценарија, каже – имам 200. Видимо се на кафи у Дому синдиката, он ми дотури неку коверту, питам – шта је ово, каже – књига, написао сам књигу. Он је потпуно био несаломљив у тим неким идејама, а то је радио са неком лежерношћу и невероватном лакоћом. И та филмографија која је остала иза њега и која се репрезентује кроз ову изложбу, тај начин на који је он утицао на многе генерације аутора код нас је нешто што показује и ова изложба и ово вече и нешто што морамо сваки час да понављамо, да бисмо знали, јер један од темеља историје кинематографије на нашим просторима је управо био Пуриша Ђорђевић – истакао је Радослав Зеленовић, дугогодишњи директор Југословенске кинотеке.
Зорица Лешовић Станојевић
