Skoro deset godina „Bosiljak“ okuplja maštovite i vredne žene. Malo je to reći, jer one su i pravi čuvari mnogih starih zanata. Ujedno su i rasadnik znanja, jer su u njihovim radionicama mnoge spoznale da imaju „žicu“ za rukotvorine, što do tada nisu ni slutile. I to je, ponosno ističu, lep komadić mozaika njihove zajedničke priče.
Zvanično „Bosiljak“ postoji od 2011, kao Udruženje socijalne zadruge domaće radinosti. Bila je to prva socijalna zadruga, sa 15 članica, u kojoj su zainteresovani mogli da nauče stare zanate i tehnike. Početna ideja je bila da žene, one koje su silom prilika ostale bez posla i penzionerke, dobiju početna znanja, usavrše se, a onda i da se osamostale, ukoliko to žele. Da bi to ostvarile, valjalo je naći već retke majstore starih zanata. Prva saradnja bila je sa tkaljama iz Donjeg Dubca, iz poznate Dragačevske zadruge žena. Učile su da tkaju od vremešnih žena i već tada je bilo jasno da, ako nešto ne preduzmu, mnogi zanati će nestati, jer neće imati više od koga da se nauče.
I mladi ljudi dali su im dodatni podsticaj. Kostimograf, Čačanin poreklom Dragoslav Rajičić, koji sada živi i radi u Njujorku, i još nekoliko njih, tada studenata Fakulteta primenjenih umetnosti, preneli su im znanja iz keramike… Vrata su se, jedna po jedna otvarala, pa su ta početna znanja koristile i da nauče druge tehnike i veštine. Vremenom su postale „magnet“ za kreativce, od kojih su mnoge žene, različitih godina, baš u „Bosiljku“ otkrile da su nadarene za jedan, a mnoge i za više zanata.
Tako je i danas. Dok razgovaramo sa Slavicom Jezdimirović, predsednicom „Bosiljka“ i Slavicom Petrović, predsednicom Skupštine udruženja, u njihove prostorije, kombinaciju malog etno-muzeja, suvenirnice i raznih radionica, dolaze jedna po jedna, Jelena Milunović, Ljiljana Urošević, Spasenija Škiljević, Mirjana Majstorović, Slavica Slović, Raca Grbović… U „Bosiljku“, preko puta čačanske crkve (u zgradi starog obdaništa, koje im je Grad Čačak privremeno obezbedio), uz sve ono što su rukama stvorile, tu su i razboji, stare mašine, igle, točak za grnčariju… Radostan smeh pokazuje koliko vole da provode vreme zajedno. Tako, objašnjavaju, najbolje i rade, uz razgovor, baš kao nekad na prelima.
-Kod nas su dolazili i umetnici, kojima je bilo interesanto to što radimo, oni koji svoj talenat nisu do tada iskazali, do onih koji su hteli da steknu znanje i da počnu da rade, da zarađuju… Mnogi, uz znanja koja su ovde stekli, osnovali su i svoja preduzeća. Nama su stari zanati i povod da se lepo družimo – pričaju u „Bosiljku“ uz smeh i skoro sve u jedan glas.
Držale su brojne radionice, ne samo u svojim prostorijama. Poduži je spisak rukotvorina, kojima su druge poučavale – tkanje, zlatovez, štrikanje, heklanje, pletenje, pustovanje vune, keramika, dekupaž, slikanje na staklu… Nova tehnika je duborez, a časove drži stari profesor Dragan Božović. Organizovane su i radionice ručne izrade sapuna u Prehrambeno-ugostiteljskoj i Školi „1. novembar“. Saradnju, od samog početka, imaju sa Agronomskim fakultetom, Akademijom „Oxford”, veoma rado se odazivaju svakom pozivu iz Ustanove „Zračak“, Saveza slepih i slabovidih, čije su korisnike i članove obučavale dekupažu, vezu, tkanju…
Osim, narodnih nošnji i suvenira, stvaraju one i veoma modernu i traženu odeću i modne detalje… Zato im je važna saradnja sa dizajnerima i modnim kreatorima. Na nedavnoj modnoj reviji u Beogradu, njihovi pleteni džemperi bili su u kolekciji Dragoslava Rajičića. Već dve godine rade za Mariju Stanković, poznatu modnu kreatorku, takođe rođenu Čačanku, koja sada stvara u Beogradu i bavi se visokom modom. To su haljine i detalji za kolekciju od poentlasa (posebne vrste heklanja). Mira Majstorović, koja radi u jednoj prodavnici obuće, specijalizovala se baš za ovaj ručni rad. Ona nije jedina koja je pronašla sebe u „Bosiljku“. Ljilja Urošević, od malena se bavila raznim rukotovrinama, ali je, zahvaljujući „Bosiljku“, mnogo toga još naučila. Sada veze, plete, hekla, štrika, radi zlatovez, a išla je na Staru planinu, u „dodatnu školu“ tkanja pirotskih ćilima na vertikalnim razbojima.
-Otkrile smo keramiku uz Žanu Avramović, Ruskinju koja je u Moskvi završila Primenjenu umetnost. Udala se u Prijevor i bavila se poljoprivredom i dok je mi nismo „pronašle“ samo je ponekad, kad nađe vremena, radila nakit od murano stakla… A onda je nas učila mnogim veštinama i od tada je u „Bosiljku“ redovna. Mileva Aleksandrić, nekada novinarka i urednica „Čačanskog glasa“, otkrila je svoj dar za posebnu vrstu veza pokrstice na crnim pletenim vunenim čarapama – navodi Slavica Jezdimirović samo neke od primera.
Radionice „Bosiljka“ otvorene su za zainteresovane svih generacija. Radi se ozbiljno, jer poneke, poput onih za keramiku i tkanje, traju oko četiri meseca. Raduje da se za ove obuke uglavnom javljaju mladi. U prostorijama „Bosiljka“ u toku je izložba radova iz svih dosadašnjih radionica, koja, kao i svake godine, traje sve do Svetog Save, 27. janura.
Dobile su i više priznanja na domaćim takmičenjima, prve nagrade za najbolji suvenir- Čačka i Guče. Osim starih zanata, u „Bosiljku“ promovišu i prirodne materijale. O važnosti, sa ekološkog stanovišta, održale su mnoga predavanja u vrtićima, školama, a bile su dva puta deo ekipe Grada Čačka na Sajmu ekologije… Odličnu saradnju imaju sa suvenirnicom „Suveniri“ u Novom Sadu, koju vode Čačanka Milica Janjetović (devojačko Jureš) i Daniela Pavelka. Veliki uspeh je i što su njihovi radovi viđeni i na mnogim prestižnim modnim revijama, poput vezenih čarapa u Milanu, haljina od poentlasa na reviji u Moskvi, koju je organizovala supruga režisera Nikite Mihalkova… Učestvovale su na Slikarskoj koloniji u Kamenici, ali i same žele da ove godine, uz sestrinstvo manastira u Katićima, u tom selu pokrenu koloniju za tkanje, duborez i pustovanje vune.
V. Trtović
