– Колико год да роди, задовољан сам. Све зависи од резидбе и заштите. Воле и купци на пијацу највише нашу динку. Живи стари виноград, али приметили смо да се од бомбардовања све више суши – каже Добрица Бабанић, који сада о њему брине.
Добрица је виноград наследио од таста Момчила Јелушића из Горње Атенице. Момчило је био трећа генерација којој је припао стари виноград. После његове смрти, пре 24 године, настављена је породична, али и виноградарска традиција у јеличком крају.
– Мада немам много земље, једва око три хектара, нисам могао да се одрекнем винограда кога је посадио мој деда још далеке 1907. Овде имамо пола хектара на парцели коју сунце греје од изласка до заласке. И мене притегле године, намирио сам шест деценија, посустаје се, али виноград баш као да је хтео да ме охрабри, па је родио као никад до сада, а грожђе крупно и слатко, баш као пре рата – изјавио је својевремено Момчило Јелушић за „Чачански глас“. Његове речи забележене су у тексу „Бере Моле виноград“, аутора Настаса Станојевића. Објављен је 4. октобра 1991. И тада, саговорник и новинар посебно су истакли одумирање виноградарства у јеличком, као и осталим крајевима у нашој близини. Момчило, касније његови најближи, нису одолели трендовима затирања винограда, који су давно започети.
НОВИ НАСЛЕДНИЦИ
Када су Момчилова ћерка Љиљана и зет Добрица наследили 50 ари старог засада, подигли су и нови. Величине су им исте. У млађем винограду расту савременије, винске сорте, каберне совињон, мерло, хамбург…
– Ја сам из Смедеревске Паланке. Тамо смо супруга и ја живели све до 2004. године, када смо обоје остали без посла. Она је радила у једној штампарији, ја у „Гоши“. И раније смо долазили у Атеницу, помагали тасту, а касније смо се ту трајно населили. Засадили смо нове сорте. Момчило је, поред динке и каменичарке, имао мало и белог грожђа. Овде нисмо тражили други посао, постали смо пољопривредници. Бавили смо се и повртарством, али се, некако, виноград увек истицао. Тражи доста рада. Ја у марту започнем резидбу, петнаестак дана после Светог Трифуна и до новембра стално има посла. Скоро сваки дан проведем у винограду читаво радно време. Није ми тешко. Моји деда и отац су у Смедеревској Паланци имали виноград, само много мањи – прича Добрица Бабанић.
Остао је и он пре неколико година без супруге Љиљане, али, иако је главни носилац посла, помоћ није изостала. Велика подршка су му ћерка Данијела и зет Дејан, који живе у Чачку. Њих двоје имају тројицу синова и четврти је на путу. Оставиће и деда Добрица својим унуцима винограде. Ускоро ће их имати петорицу. Један живи у Смедеревској Паланци, где су Добричин син и његова породица.
РАЈ НА ЗЕМЉИ
Има ко да брине и о старом винограду. Можда и одоли времену. Иако се све више суши, не мали трачак наде су Добричине речи да сваке године има рода. Тако је било и ове. Успео је да одоли априлском мразу и јакој летњој суши.
„Воли Момчило свој виноград, као очи. Трудио се да га окопава и негује колико може… И њега су, вели, терали да иде и ради у граду, да остави овај рај на земљи. Он је одолео…“, записано је у тексту „Бере Моле виноград“.
Правио је и Момчило вино, као и Добрица сада. Само мање количине. И ту је унео промене. Набавио је савременију опрему, али нека правила виноградарства остају стално. Главна је да виноград мора да има добре и верне неговатеље. Ту су и старије и млађе генерације. Само да стари виноград што дуже опстане. Може наука да помогне, али до сада су га само људи одржали и дали му душу.
