ВИШЕ ОД ДЕЦЕНИЈУ РАДА ЦЕНТРА ЗА САМОСТАЛНИ ЖИВОТ ОСОБА СА ИНВАЛИДИТЕТОМ ЧАЧАК
Када су пре 11 година основали Центар за самостални живот особа са инвалидитетом Чачак (ЦСЖ) много тога чинило се недостижним. Мада и даље постоје проблеми, пре свега физичке баријере и мала приступачност објектима и јавним установама, ствари су се помериле са мртве тачке. Предрасуде и даље постоје, али их је мање. Град Чачак финансира услугу персоналних асистената, што је знатно побољшало квалитет око 20 особа са инвалидитетом. У просторијама Центра, у Улици мајора Гавриловића, у току је радионица за израду украсних кутија и других предмета декупаж техником, која се у оквиру јавних радова спроводи од 1. маја.
У наредна четири месеца ангажовано је четворо чланова ЦСЖ Чачак, уз минималну надокнаду од око 22.000 динара… Након тог времена, они ће опет морати да чекају следећу годину, да би имали колико толико сигурна примања, уз доприносе за радни стаж, што овим људима посебно значи. О овим и другим темама разговарали смо са Драганом Максимовић, потпредседницом Центра и са члановима који су тренутно упослени преко јавних радова.
Драгана је, иначе, чланица Удружења дистрофичара од оснивања, а то значи да је више од две деценије упућена у проблеме особа са инвалидитетом. У Центру је сада око 50 чланова, особа са разним видовима телесног и сензорног инвалидитета. Али, мали је број активнијих, који долазе у просторије због дружења, радионица…
– Ми смо као једна породица. Они који воле да дођу, они су и активнији и за друге садржаје… Неки су запослени, неки су стекли право на пензију, али долазе када су нека организована дешавања. Радионице се одвијају преко јавних радова, које финансијски помажу Град и ресорно Министарство… Од средстава која добијемо, купимо све што нам је од материјала потребно. Оно што се уради излажемо на манифестацијама у граду. Раније сам и сама доста радила, али сам све слабија у рукама. Ипак, успем да урадим део посла, а онда то други заврше – прича Драгана.
Највећи проблем у Чачку су и даље архитектонске баријере на улицама, ивичњаци, прилази установама…
– Много је боља ситуација, него што је била раније. Али, нажалост, још мали број установа нам је приступачан на добар начин, јер су често рампе веома стрме, тако да су нам опет потребни пратиоци да бисмо их савладали. Већина нових зграда има урађене рампе, али опет су са истим проблемом. Тоалети у јавним установама и другим објектима су потпуно неприлагођени особама са инвалидитетом у колицима. Ако их и има, тешко да се могу затворити врата! – наводи Драгана неке од проблема за кретање и функционисање у граду оних који су у колицима.
Као добар пример издваја плато поред Градске рупе и „Пеливана“ где су рампе одлично урађене, па и оне које воде према „Електродистрибуцији“. Омиљени део града јој је Градска плажа, која такође има добре прилазе…
А физичке баријере битне су не само за особе са инвалидитетом, јер колица користе и стари, али и мајке са бебама којима су рампе такође велики проблем. Драгана од пре неколико година вози специјализовани скутер на електрични погон. Команде овог двоточкаша прилагођене су особама са инвалидитетом. Ни сама не зна колико ју је људи зауставило и питало где могу и они да га купе, за себе или неког блиског.
– Персонални асистент ми је пре десетак година променио живот! Јер, то ми је дало осећај да поново одлучујем о свом животу. Али, када сам први пут “скутером” отишла до града сама, схватила сам колико могу да будем слободна! Од када сам добила скутер, као да сам добила нове ноге, први пут сам обишла цео Чачак „пешке“ – уз осмех каже Драгана, захвална већини возача на великом разумевању.
Мада од рођења води битку са дистрофијом, Драгана настоји да што више помогне другима, да их оснажи и охрабри. Сам њен пример многима је био узор. Радила је на једном локалном радију, затим у Удружењу дистрофичара. Тако је стекла право на инвалидску пензију. Драганина парола је: „Ако није све ОК, онда није све готово. Мора на крају да буде ОК!“. Када се осврне на године иза, каже да је борба вредела, без обзира што јој некада буде веома тешко, што и сама, признаје, осећа велики умор. Ипак иде даље:
– И мени лично је све то значило, јер имам сатисфакцију што сам могла да помогнем неким људима који живе слично као ја, што сам била у могућности да допринесем да нам буде боље свима. Понекад мислим да је тешко, али онда кажем, ако једној особи учиним живот бољим, онда вреди да се сама потрудим. А често дођу чланови овде код нас у Центар и то ми кажу, да им много значи да имају са ким да поделе то што их тишти, да им се врати самопоуздање – искрено прича Драгана.
Она верује у добру енергију људи, која може да нас води само напред.
В. Т.
„НЕМОЈ ДА БРИНЕШ, БИЋЕ СВЕ У РЕДУ!“
Центар за самостални живот особа са инвалидитетом и ове године обележио је 5. мај, Међународни дан самосталног живота. Ове године је тема била младост.
– Била је и анкета са питањем шта бисмо поручили себи младима, да може да се врати време, као и другима, сада младим људима. Многи од нас су одговорили: „Немој да бринеш, биће све у реду“. И, заиста, верујем да је тако. Човек, пре свега, мора да чува своје здравље, физичко и ментално – каже Драгана Максимовић, потпредседница Центра за самостални живот.
ПРЕКО ЈАВНИХ РАДОВА НАДОКНАДА САМО 22.000 МЕСЕЧНО
Милош Матовић (43) има биполарни поремећај и већ осам пута је ангажован преко јавних радова у Центру. За све те године, „успео“ је да оствари једва мало више од четири године стажа. Воли, наравно, да дође у Центар, не само због рада, већ и разних радионица са психолозима, социолозима… Ипак, највећа замерка је на висину надокнаде коју добијају преко јавних радова, свега 22.000 динара, што је далеко испод законског минималца.
– Парадокс је што смо раније, када нас је било и више ангажованих, примали више… Када се заврше јавни радови, опет смо без посла – прича Милош, уз кога су на радионицама за декупаж тренутно Славица Тодоровић, Јелена Плазинић и Марина Милосављевић.
