Прича о Бојани и Стефану Милишић
Између Трста, Смедерева и Чачка, млади Малишићи изабрали су град на Морави. Бојана је овде рођена, а њен Стефан, Смедеревац, заволео је Чачак „град по мери човека“. Он је у Италији живео 22 године, она дупло мање. Одлуку да се врате у Србију нису донели преко ноћи. Дуго су размишљали о томе, пре свега због својих девојчица – седмогодишње Анђеле и три године млађе Дуње. Нису желели да им деца забораве српски и „одроде се“ од своје домовине. Уједно, како кажу, и тамо „не тече мед и млеко“, све је више разних намета, пореза и такси. Стефан је радио, условно речено, у својој струци, али за Бојану, професора енглеског језика, није било сигурног посла.
Осећај да сте „странац“, без обзира на то што је Трст мултинационални град, није их напуштао.
– И тамо имамо пријатеље, много је наших људи, у цркви Свети Спиридон смо крстили децу, али овде смо „свој на своме“, а то је најлепше… Старија ћерка је напунила седму годину, требало је да крене у школу и тада смо преломили – започиње причу Бојана, која је у Чачку одмах нашла посао. Тачније предаје у приватној, а повремено као замена и у државној школи. Уз то, стиже и да помогне Стефану у њиховом ресторану.
– Ја сам само радник – каже шаљиво Стефан, видно задовољан оним што је „добио“ у Чачку. Уствари, не само он, него и деца и Бојана.
– Мислимо да је овде школа озбиљнија и захтевнија, него у Италији. Наравно, и тамо има предности, основно школовање је заиста бесплатно, деца добијају све уџбенике. Али, није дозвољено да долазе сама у школу, мање је слободе, опуштености… Опет, чини нам се да овде људи више раде, него у Италији, цене су се у много чему изједначиле, па делује као магија како се људи сналазе. Трст је леп град, али фали „то“ нешто – праве поређења Бојана и Стефан, који је имао 12 година када је у Трст отишао са родитељима. Тамо је завршио и Факултет политичких наука, смер Међународни односи, али ни он није могао са својом професијом да нађе посао, па се „нашао“ у угоститељству. У ствари, почео је још током школовања, то му је „ушло под кожу“, усавршавао се… После факултета, радио је за бренд „illy“, ишао у Кампари академију, завршио још неке школе и стекао бројне дипломе и сертификате – коктел, кафе и мајстор сомелијер. А успео је да своју љубав пренесе и на супругу.
– Наравно, тек сада, када имамо свој бар, учим од њега. Видим да су гости задовољни, то и нас чини срећнима. Често дођу они који намеравају да напусте Србију, питају нас зашто смо се вратили, како смо тамо живели. Чињеница је и да су и тамо све већи трошкови живота. У Трсту имамо и даље свој стан, али нисмо могли да „испратимо“ бројне дажбине – каже Бојана.
Када су своју одлуку о повратку обелоданили, породице, па и многи пријатељи, и тамо и овде, рекли су им да је то храбар, али добар потез. Било је и скептичних. Али, Малишиће ништа није поколебало. Дошли су летос са идејом да у Чачку отворе свој ресторан, али да прво осмотре тржиште. Прилика се указала брже него што су се надали, тако да се нису много двоумили. Захваљујући Малишићима Трст Чачанима није никад био ближи. По том италијанском граду, кога зову и „престоница кафе“, назвали су свој бар који су отворили почетком октобра, у објекту „Петрол“ пумпе, поред Медицине рада. Својим „Trieste” кафеом, донели су у наш град нешто од праве Италије. Не само због добре кафе, која се у тој земљи сматра неизоставним делом дана, или италијанске музике која се слуша у ресторану, већ и због срдачне, а нимало наметљиве љубазности са којом се опходе према сваком госту.
У Италији је, причају, испијање кафе уз бриош ритуално. У ресторан долазе, не само на јутарњу кафу, већ и више пута током дана, сами или са пријатељима. И у „Trieste“ све више долазе Чачани баш на овај начин. Али, како примећују наши домаћини, на своју „шољицу“ кафе и разговора долазе и људи који су послом или успоменама везани за Италију. И они који су живели у другим државама, па су се вратили у Србију. Из Краљева им редовно долази брачни пар који се недавно вратио из Италије. Имали су и госте Италијане, који су у Чачку били пословно. Наравно, били су веома пријатно изненађени овим кутком своје домовине! Позитивне реакције гостију Бојану и Стефана охрабрују.
– За ово кратко време задовољни смо, чак и више него што смо очекивали. Многи долазе по препоруци и заиста нам је драго када нам кажу да им се свиђа атмосфера нашег „Трста“ – кажу Малишићи.
Служе различите врсте кафа врхунског квалитета, специјалитет су „capo in bi“ и „marocchino“. Уз кафу су неизоставни бриоши. Увозе их замрзнуте, а онда у ресторану пеку и непосредно пре послужења пуне разним надевима и кремовима. И сами гости, према свом укусу, могу да бирају комбинацију. На менију су и традиционални италијански сендвичи „tramezzino“ и слани бриоши, делом прилагођени домаћем госту. Ту су и италијанска вина и 12 коктела које прави Стефан, као и домаће ракије.
– Имамо још много планова и идеја, али ћемо их постепено уводити. За почетак ово је довољно, скромни смо и стрпљиви. Али, свакако нисмо дошли да покушамо, већ да успемо – једногласни су они.
Као што су донедавно долазили у Србију за празнике и одморе, сада ће истим поводима одлазити у Трст. Желе да им деца „сачувају“ и италијански језик. Када порасту, могу саме бирати, између „родне“ Италије или „рођене“ Србије.
В. Т.
Фото: из албума саговорника
МОРАВА И БЕДЕМ
Трст је, кажу обоје, предиван град. Препоручују свима да га посете – туристички. А у Чачку, каже Стефан, сваког госта из Италије би радо одвео до наше цркве, Мораве и бедема, Овчар Бање или до неког правог националног ресторана са домаћом кухињом.
ФАЛЕ КВАЛИТЕТНИ РАДНИЦИ
Тренутно им фали само више слободног времена. Јер, и Малишићи су се суочили са проблемом радне снаге. За сада имају једну радницу, али желе да запосле још некога, како би имали више времена да се посвете једно другом и деци. Није проблем, примећују, научити некога послу, али недостаје култура опхођења према госту.
