КЊИГА ПЕСНИКИЊЕ РАДМИЛЕ ПЕТРОВИЋ „МОЈА МАМА ЗНА ШТА СЕ ДЕШАВА У ГРАДОВИМА“ НА 58. ДИСОВОМ ПРОЛЕЋУ
Песничка књига „Моја мама зна шта се дешава у градовима“ младе ауторке Радмиле Петровић, објављена је прошле године, за савремене услове у издаваштву, у незамисливом тиражу од 5.000 примерака у издању ППМ: „Енклава“ у Београду. Представљена је у оквиру програма 58. Дисовог пролећа на Светски дан књиге и ауторских права, 23. априла, у Великој сали Градске библиотеке. На промоцији су осим песникиње говорили Петар Матовић и Звонко Карановић песници, тумачи поезије и ментори, који су директно утицали на Радмилин уметнички развој у различитим периодима.
Песникиња Радмила Петровић има 25 година,
рођена је у Ужицу, а одрасла у Ступчевићима код Ариља као “треће женско на
селу”. За њу кажу да је „феминисткиња какву одавно нисмо имали“. Каже
да је прву песму написала у средњој школи, а тек у седамнаестој проичитала прву
књигу. Завршила је Економски факултет у Београду, упркос томе што “њена мама
зна шта се дешава у градовима”, што је и назив њене последње књиге, која је
велику популарност стекла на друштвеним мрежама и пре него што је објављена. Била
је публика на многим књижевним вечерима, али и аутор учесник.
Њена песничка и стваралачка окупација је село
које је напустила указујући на његову неистражену и неосвешћену историју,
антропологију, културу, психологију, етнологију…
– Ова књига учинила је више за еманципацију женског питрања него многе студије. Бунт против партијархалног регистра Радмила изражава стихом: „Хтео си зета, добићеш снају…“ Овде се о селу пева из урбаног угла и урбаним језиком. Неприхватање женског детета на селу и проблематизовање сопственог идентитета је сурови хумор. Радмила Петровић је једноставним, али веома бритким језиком и стилом постигла снажну експресију. Кроз њену књигу се осећа емоција, туга, меланхолија… У једном делу књиге село је изгубљени рај. Радмила доноси једну бруталну слику села, и као на длану оцртава социолошку и економску слику у нашим крајевима. Ушли смо у доба површне културе, а многи људи и даље размишљају о суштинским питањима. Поезија је јако добар начин да човек пронађе себе и окрене се себи…. Њена књига вратила је поверење у поезију – рекао је поред осталог Звонко Карановић.
Петар Матовић је навео да се Радмила придружила литерарној секцији у другом разреду средње школе у којој је радила прилично стихијски…
– Школски програм је прилично конзервативан, књижевно-историјски, а читалачка култура се више не негује као некада. Поезија савремених младиј песника је поезија њиховог времена. Била је то одлична генерација. Радмила је побеђивала на конкурсима и са завршетком гимназије је имала већ две објављене књиге. Одласком на студије кренула је у креативне радионице да би остала у контакту са писањем.
– Кад сам рекла да бих била драматург или режисер, коментар мог оца је био – шта ће ти то. Ја сам прву песму написала са 16, 17, година, моје сестре су отишле на факултет, а родитељи су пољопривредници, па су били стално одсутни, и ја сам се ту нашла сама први пут у кући и нисам знала шта да радим. Онда сам почела да пишем песме и пошла сам на радионицу код Петра Матовића, хтела сам да га упознам. И врло сам била противник савремене поезије, питала сам шта је то, ништа се не римује, ја сам се буквално свађала на тој радионици. Онда је он послао пет мојих песама на неки конкурс, на коме сам победила, а награда је била штампање збирке песама. Имала сам десетак песама, а онда је требало да смислим читаву збирку – рекла је млада ауторка.
Кад је победила на конкурсу, девојка која вози трактор, у средњој школи су то правдали изговором да је „мало другачија од других“, прича Радмила.
– Сад, мени је чудно да се људи свих генерација проналазе у мојим песмама и то ми је најдивније. Кад се то свиди младим људима који живе у граду и немају појма шта су малине и шта је трактор. Мислим да су емоције универзална ствар и да немају везе са објектом, публика увек осети да ли ви истински стојите иза тога што пласирате – каже Радмила.
Коментаришући наслов последње збирке, на питање „да ли мама заиста зна шта се дешава у градовима“ и како реагује цела породица на то што ради, песникиња одговара:
– Поручила сам ја доста тога. Моја породица је култура ћутања. Мама се увек плашила свега, плашила се живота, а ја сад покушавам да живим, и да пробам неке друге ствари, а да се не плашим толико. Али тај међугенерацијиски страх код мене је присутан, неко мора то да разбије. Надам се да ћу то бити ја. Расла сам уз речи мог оца да идем да се школујем да се не бих мучила као он. Али некако су нас усмеравали да треба да идеш. Нисам могла да пишем ништа идеално, јер ствари нису идеалне. Симпатично је кад људи оду на село на одмор, па нешто и раде. Али кад мора да се живи и ради од тога, то је нешто друго. Волим ја ту средину, ја се из тог села и даље обраћам људума кроз своје песме… – истиче, поред осталог, Радмила Петровић.
З. Л. С.
КЊИГЕ
Као победник на конкурсу 42. Лимских вечери поезије објавила је збирку песама “Мирис земље” (Дом културе “Пиво Караматијевић”, Прибој 2014.), а као победник 22. Поетског конкурса “Десанка Максимовић” збирку “Целулозни рокенрол” (СКЗ и Ваљевска гимназија, Ваљево, 2015.). Збирку поезије “Моја мама зна шта се дешава у градовима”, објавила је 2020. године (Београд ППМ: Енклава). Полазница је неколико радионица креативног писања. Промоцију ове занимљиве књиге водила је библиотекар Марија Радуловић.
