УСПЕХ ЧАЧАНКЕ НА КЊИЖЕВНОМ КОНКУРСУ ЗА СТАРИЈЕ ОСОБЕ БЕОГРАДСКОГ УДРУЖЕЊА „СНАГА ПРИЈАТЕЉСТВА – AMITY“
У циљу промоције активног старења и у жељи да промовишу и од заборава отргну богато животно искуство старијих особа, београдско Удружење „Снага пријатељства”– Amity, већ седам година расписује Конкурс за особе старије од 60 година из Србије, региона и других земаља у којима живе старији са овог говорног подручја са позивом да напишу и пошаљу по једну своју путописну књижевну форму: женска путописна прича, мушка путописна, прича о путовању у иностранство, прича о путовању по Србији и путописна песма.
-Најбољим радовима у свих пет категорија припада „Драганова награда“ за најбоље радове старијих, које објављујемо у Зборнику „Путовања без граница“. У седам зборника до сада смо објавили 188 награђених и посебно похваљених радова. У овогодишњем Зборнику „Путовања без граница“ објављен је и трећенаграђени рад из категорије најбоља женска путописна прича „Путовања отварају нове видике“ ауторке Раде Пауновић, више медицинске сестре у пензији из Чачка – каже мр Надежда Сатарић из Удружења Amity.
На самој Плакети награде коју је добила наша суграђанка Рада Пауновић, у кратком образложењу се наводи: „Ваша путописна прича инспирише, мотивише, учи и на прелеп начин доприноси промоцији програма активног старења у Србији. Хвала Вам што сте своју причу поделили са свима нама и на тај начин нас учинили делом Вашег путовања.“ Наградна Плакета се завршава поруком: „Нису битне године вашег живота. Битно је какав живот живите у годинама које имате“.
Рада (Марић) Пауновић је здравствени радник у пензији, виша медицинска сестра која је цео радни век провела на Дечијем одељењу Болнице у Чачку. Одласком у пензију посветила се, како каже, целоживотној љубави, а то је писана реч. Објавила је, за сада, шест књига: међу њима су кратке приче „О другима и себи“ 2007, „Само сам записала“ 2013, „Шапат прошлости“ 2020, поезију у акростиху „Писано срцем“ 2009, поезију „Шапат душе“ 2015, родословну историју о Марићима из Лознице „Људи са два завичаја“ 2018. Заступљена је у бројним песничким зборницима, а на песничким конкурсима је више пута награђивана и похваљивана. Неке од најзначајнијих награда су: прва 2013. на Фестивалу поезије у Барајеву за љубавну поезију, друга 2009. за кратку причу на тему „Христос васкрсе“, КК“ Соко“ при манастиру Добрун, награде за најлепшу песму о нади 2015. и 2021. за најлепшу љубавну песму „ДИПТИХОН“ у Мркоњић Граду (РС). Трећу награду освојила је 2009. на конкурсу Књижевног клуба „ Вихор“ из Дервенте (Република Српска), две треће награде освајала је на Сабору књижевног стваралаштва Србије „Оловко не ћути“ у Барајеву 2010. и 2014. и низ похвала на конкурсима у Бечеју, Врњачкој Бањи, Горњем Милановцу…
Конкурс „Путовања без граница“ је отворен од 1. јануара до 1. марта сваке године, а до 1. маја петочлана комисија, састављена од по једног представника старијих особа из Удружења „Amity“, награђене ауторке и две новинарке које раде у часописима намењеним популацији старијих, оцењују пристигле радове. На овом Конкурсу до сада је учествовало скоро 500 различитих путописаца из Србије, бивших југословенских република, Грчке, Аустрије, Швајцарске, Холандије, Аустралије, Канаде, Калифорније и Новог Зеланда. Аутори своје путописе шаљу поштом, писане руком, откуцане на старим писаћим машинама и путем интернета. Најмлађи међу њима је био стар 61, а најстарији 94 године. Путописи су стизали од љиди веома различитих занимања, почев од радника, земљорадника, службеника, до високих интелектуалаца, од старијих који живе у својим кућама у селима, у градовима, до оних који живе у домовима пензионера, сазнајемо од организатора конкурса.
За ауторе најбољих путописних радова у свих пет категорија и по једну њима драгу особу, предвиђено је тродневно заједничко путовање у Врњачку Бању. Другопласирани из сваке категорије добијају ваучер за вечеру са драгом особом у ресторану у свом месту, док трећепласирани добијају скромне поклоне. Аутори свих објављених радова заступљени су у посебној публикацији, добијају по осам примерака исте, како би их делили својим пријатељима и библиотекама у свом месту/граду, наводе организатори конкурса.
Путописи који пристижу на овај Конкурс су веома разноврсни, и у стилу и у форми. Краси их блистав, приповедачки језик, са изузетно богатим речником. Једноставно, можете да замислите да сте ту, крај аутора, да путујете заједно са њим. Поједини, са таквом љубављу и таквим жаром приповедају о лепотама и квалитетима одређених предела, одређеног краја, да слободно могу да постиде и најбоље туристичке водиче и приручнике. Они не представљају само пуки увид у осећања и доживљаје аутора током самог путовања, они прате ток ауторовог развојног пута, водећи нас тако нестварном стазом кроз слојевити пут у сећања. Њихова сврха је вишеструка, оне су ту да нас забаве, подсете, да нас науче. Права су ризница прошлих дана – историјска, културна и етнолошка. Ту су да служе човеку и човечности, објашњава први човек Удружења Надежда Сатарић.
-Није ништа мање важно истаћи и терапеутску вредност ових путописа. Многа истраживања светских научника су потврдила ефикасност експресивног писања. Оно помаже код анксиозности, трагедије, туге… Показало се да људи који се баве писањем потврђују да се осећају срећнијим и да су мање негативни у односу на период пре почетка писања. Друга истраживања показују побољшање опште добробити и унапређење когинитивних функција. Писање присиљава да се мисли организују у кохерентну структуру и представља креативни лек. Отуда је огромна вредност овог подухвата – истиче мр Надежда Сатарић.
Важно је сетити се, „Драганову награду“ 2016. године, на истом конкурсу, у категорији најбоља прича о путовању у иностранство, освојила је наша, сада покојна, Милица Мима Дмитровић.
З. Л. С.
ОДЛОМАК ИЗ НАГРАЂЕНЕ ПРИЧЕ ЧАЧАНКЕ РАДЕ ПАУНОВИЋ
ПУТОВАЊА ОТВАРАЈУ НОВЕ ВИДИКЕ
На своје прво поклоничко путовање кренула сам сасвим случајно.То путовање отворило ми је нове видике, постало угодно и потребно. Наставила сам да путујем и да кроз путовања учим и допуњавам дотадашња сазнања; да завирујем у свет уметности и културе; да се учвршћујем у вери.
Већ другу деценију путујем најчешће на тај начин, организовано, и надам се да је ова пандемија короне направила само малу паузу за све нас да бисмо се мало зауставили, размислили о свему, и срели сами са собом.
Звучаће необично ако кажем да ме је на прво од тих путовања призвао Јован Дучић, наш песник, књижевник и дипломата, тајновит и магичан лик наше прошлости. Било је то овако…
Када је 2000. године испуњена Дучићева жеља написана 1941. у тестаменту у Америци ,да када умре буде сахрањен на једном од брда изнад Требиња, текст о томе донео је лист „Политика“ у једном од својих бројева. Исекла сам из новина слику Херцеговачке Грачанице и песника Дучића и била срећна што је његова жеља остварена макар и после више од пола века. Исечак сам оставила међу корице значајне књиге, а своју жељу коју сам тада помислила да макар једном одем тамо и поклоним се сенима значајног писца, потиснула дубоко у себе. Жеља је тињала и зрела па се и остварила…
