РЕТРОСПЕКТИВНИ ПРИКАЗ СЦЕНАРИЈА ВЛАТКА ГИЛИЋА У УМЕТНИЧКОЈ ГАЛЕРИЈИ „НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ”
На трагу минулих времена филмско стваралаштво седамдесетих година прошлог века темељи се на посебном приступу, али и забележеним филмским сценама које су неретко неправедно заборављене. Уметничка галерија „Надежда Петровић” недавно је својеврсним завршетком сезоне приказаних филмских пројекција претходно наведено оживела приказивањем филмова према сценарију Влатка Гилића. Чачани су присуствовали пројекцији четири кратка филма снимљена према Гилићевом сценарију, а то су: „Дан више”, In continuo”, „Моћ” и „Љубав”. Истакнути филмски критичар Срђан Вучинић и познати режисер Срдан Голубовић били су гости вечери и том приликом је дијалог о стваралаштву Гилића добио димензију оживљавања.
Уводно обраћање домаћина Предрага Живковића, помоћника директора Уметничке галерије „Надежда Петровић”, окупљене је упутило у структуру вечери којом се уз изузетну част и у Чачку расветљује Гилићева кинематографска делатност. Истакнуто је да је програм подржан од стране Министарства за културу и медије Републике Србије.
Упућујући на оквире у којима се оваква филмска остварења отелотворе у једном национу Срђан Вучинић, филмски и књижевни критичар сведочи:
– То је за мене један од уметника једног новог израза југословенске уметности који је, заправо, из неке своје трауме као дете које је видело тај велики и страшни Други светски рат, дакле, не из перспективе нас, већ из перспективе детета, све те трауме и кошмаре рата понео. Он је тако и направио неки нови израз, а ја бих подсетио само на неке уметнике да бих рекао шта је тај израз: то су Дадо Ђурић у сликарству, Владимир Величковић. Наиме, тренутно је изложба Величковићева у Музеју савремене уметности у Београду и сви се питају зашто је то само распадање и рашчињавање људског тела… Ту је исто Душан Макавејев, то је Жика Павловић у филму, то је црни талас и то су у књижевности Киш, Бора Ћосић, Миодраг Булатовић, Мирко Ковач, то су неки од наших најзначајнијих писаца, али који су дошли до тог израза кроз неку своју трауму. Тај кошмар су доживели за време те велике трагедије која је Други светски рат. Сви они су дошли до тога шта је једна уметност која је веома сурова и брутална, али која негде открива неке дубље слојеве егзистенције тог доба.
Надовезујући се на значај проговора о приказаним Гилићевим филмовима, Срдан Голубовић, истакнути филмски режисер је рекао:
– Мени је изузетно драго што сам део ове вечери која је посвећена Влатку Гилићу, једном од најзначајнијих југословенских и српских филмских аутора. То је врло специфичан аутор који је изузетне визуелне снаге и један аутор који је помало скрајнут у неким оквирима наше кинематографије. Такође, драго ми је да се посвећују неке вечери и његовом делу и да се о томе разговара, тако да смо Срђан Вучинић и ја већ неколико пута говорили о овим Влатковим кратким филмовима. Мислим да је веома важно да се овакви догађаји, посвећени ауторима као што је Влатко Гилић, али и неким другим, као што сте имали Милоша Радивојевића, као што ће сутра да буде Живко Николић, да се дешавају. Мислим да су ови разговори и ова врста догађаја јако важни за сваку средину.
О тренутној пандемијској ситуацији, својеврсном утицају на кинематографију и степену посећености публике оваквим догађајима Голубовић ће охрабрујуће:
– Нажалост, најгори је тренутак за све ово што радимо, али мислим да је јако важно да се задржи неки континуитет културног деловања. Проћи ће ово све. Мислим да је јако важно да чинимо све да поново публику заинтересујемо да дође и да слуша и гледа овакве догађаје. Сматрам да се култура преноси само кроз једну врсту дијалога, разговора кроз размену мишљења и осећаја.
Да је ратно искуство било заокрет у свим видовима уметности и својеврсна маркантна црта једне епохе, подсетили су приказани филмови Влатка Гилића. Оно што је утиснуто у подсвесном код стваралаца, али и у послератном, до данас то приказује и сведочи филм, књижевност, сликарство и, уопште узев, уметност као вид незаборава, памћења једне културе.
Милица Матовић
