Заоставштина коју је Чачанин Драган Кувекаловић Циле (1958-1990) оставио иза себе за свог кратког живота, сигурно је да у извесној мери превазилазе чак и наше време. Његова научна достигнућа, не само из области физике, његове професионалне оријентације, за оне који буду пратили трагове могу бити полазиште или путоказ за нека нова истраживања и открића. Сада, захваљујући библиотекарима Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ Тијани Бежанић и Тамари Јанковић, сабрани су његови рукописи, нацрти патената, белешке, документа, преписке са колегама из разних делова света у збирку која ће се трајно чувати у овој установи и бити доступна заинтерсованима. Обимну грађу Библиотеци су пре неколико година поклонили Драганови наследници, ћерка Јелена и син Милан.
За све оне који су познавали Цила, текст „Лет испред времена“ у најновијем 26. „Гласу библиотеке“, у рубрици „Наслеђе“ осветлиће још нека „лица“ увек насмејаног дугокосог магистра физике, филозофа, уметника, коме су била широм отворена врата значајних научних установа у свету… Квантна механика, електромагнетика, физика плазме и ласера, оптика, рачунарство, енергија ветра и сунца, само су неке „воде“ у којима је Драган успешно пливао и истраживајући их стварао своја „чуда“.
Како су и ауторке навеле, „поред осврта на лик и дело овог даровитог и амбициозног физичара“, у раду је наведен и списак Драганових књига и периодике, сада у власништву Библиотеке. Користећи оно мало писаних трагова о Драгану, пре свега текстове „Чачанског гласа“ („Био је човек из будућности“ из 2018. и „Сви наши Драгани“ из 1989.), запажа се да су „чак и ти фрагментарни записи довољно живи и аутентични, те дају слику човека несвакидашњих, раскошних талената и интересовања, чији научни допринос је могао превазићи овдашње оквире и оставити трагове вредне можда и за читаво човечанство“.
– Иако је имао пасионирану потребу да учи, експериментише и ствара изуме утемељене на знањима из природних наука, млади физичар је показао таленте за учење страних језика, глуму, музику и спорт. Пријатељи и колеге тврде да је дружење са њим било пријатно искуство, јер је био необичан, једноставан, ведар и приступачан човек, веран свом граду и блиским људима упркос великим личним потенцијалима, амбицијама, постигнућима и изгледима за будућност… – стоји, поред осталог, у овом тексту „Гласа библиотеке“.
Набрајају ауторке и бројна Драганова интересовање и хобије. Његову колекцију беџева и значки, наследници су, такође, поклонили Библиотеци. На ово се надовезују и речи његове ћерке Јелене да је поседовао велику колекцију старог новца из више од 50 земаља, да је био велики заљубљеник у музику, посебно духовну, блуз и џез, па је користио сваки одлазак у иностранство да купи неку плочу, од којих су неке, наводи она речи очевих пријатеља из младости, прави раритети. Љубав према музици довела га је и до усне хармонике, по којој га многи памте са Градског трга, коме је својим импровизацијама давао посебну атмосферу. У грађи поклоњеној Библиотеци пронађена су и комплетна упуства за усну хармонику, као и ноте за свирање једноставнијих композиција.
Немогуће је набројати сва његова интересовања, о којима сведочи и ова поклон-заоставштина. Завршио је пилотску школу у Вршцу, сам саставио први компјутер у време када је ова направа код нас била скоро непозната, изучавао програмирање, бавио се каратеом… Али, посебна пасија су му биле лаке летилице, па су сачувана и упуства и нацрти за склапање и управљање змајем, делтапланом… Са оцем Милошем направио је жирокоптер, у који је уградио фолксвагенов мотор, те је могао да се вине 3.000 метара изнад земље и развије брзину од 140 километара на сат. Летилица је била потпуно сколопљена, требало је још само да направи елисе од јасеновог дрвета, а планирао је да тим жирокоптером сваки дан путује до Београда и назад, каже његова ћерка Јелена, која је имала непуне две године када је отац погинуо летећи змајем који је сам направио,
Физика, у најширем смислу била је, ипак, његова највећа животна преокупација. Пријављивао је годишње неколико патената, тада државном Патентном заводу. За неке су били заинтересовани странци, пре свега Енглези.
Како нам је испричала Јелена, а сигурно се тога сећају сви који су га познавали, знао је да ради по неколико нацрта у исто време. У његовој соби која је била и радионица, лабораторија, музеј-соба, па и мини биоскоп, свуда, по столу, кревету, поду, биле су књиге из разних области на најмање пет језика. Када се, после завршеног Природно-математичког факултета, запослио у Институту „Винча“, често је знао да преспава у својој канцеларији, изгубивши појам о времену док је радио на неком од патената.
– Он није ишао у корак са временом, био је испред њега. Актуелна технилошка достигнућа била су само полазишта за дела која је имао на уму… О Кувекаловићевој инвентивности и практичности сведочи и Слободан Спасовић, власник и генерални директор предузећа ЦИНИ д.о.о. из Чачка. Њихова пословна сарадња била је прожета пријатељством, па се Спасовић и данас сећа њихових заједничких пројеката и нереализованих идеја – наводи се у тексту „Гласа библиотеке“ и додаје да се једна од тих Драганових идеја тицала процеса галванске заштите, заснованог на принципу електромагнетног удара, који се данас, након тридесет година, користи за израду савремених борбених средстава.
А о томе да је био испред премена говори и то да је изучавао ласере, радио-таласе, као и обновљиву енергију сунца и ветра, која је, као и претходна идеја, данас и те како актуелна.
Неке змајеве Циле је сам конструисао и шио на својим „сингерицама“, које је за те потребе износио у двориште. Кобни лет змајем, којим је надлетао не само родну моравску долину, већ и многе друге пределе од увачких врлети до златиборских висија, спречио је остварење плана да докторира на Оксфорду. Тог 29. јула 1990. на Златибору био је његов последњи лет. Јелена каже да је, само неколико месеци након погибије на адресу у Улици Филипа Филиповића, где је одрастао и живео са породицом, стигао и званични позив за Оксфорд…
В. Тртовић
„Глас библиотеке“ недавно је промовисан у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис“, а одређене јединице личне библиотеке Драгана Кувекаловића, наведено је у тексту, биће дигитализоване, у складу са правилима струке и законским прописима ради додатне заштите и промоције.
– Студија је пример одговорног и посвећеног односа поштовања поклонопримца према дародавцу – рекла је на промоцији, поред осталог, проф. др Александра Вранеш са Катедре за библиотекарство и информатику Филолошког факултета у Београд.
