СЕЋАЊЕ
НАТАША ПЛЕЋАШ, ПРОФЕСОРКА КЛАВИРА (1967-2025)
ТОНОВИМА КЛАВИРА И СЛИКАРСКИМ БОЈАМА ОБОЈИЛА НЕБО ИЗНАД ДРАГАЧЕВА
Наташа Плећаш је рођена 1967. године у Лучанима, где је завршила основну и нижу музичку школу ванредно, у класи проф. Драгана Обрадовића. Средњу музичку школу „Станковић“ у Београду завршила је у класи чувене проф. Бојане Дунђерски. Стекла је звање професора клавира на Конзерваторијуму „Римски-Корсаков“ у Санкт Петербургу, који је завршила 1992. године у класи професора Алексеја Орловецког. Од 1992. до 2001. године је радила као корепетитор у Народном позоришту у Београду, камерној опери Мадленианум у Земуну и Српском народном позоришту у Новом Саду. Од 2001. радила је као професор клавира у Музичкој школи „Др В. Вучковић“ Чачак, у издвојеним одељењима у Лучанима и Гучи. Годинама је била и члан жирија на такмичењима трубачких оркестара на Драгачевском сабору трубача.
Била је члан Удружења самоуких сликара и вајара Драгачева од 2005. године, а од 2021. године и члан Управног одбора Удружења. Живела је и стварала уметничка дела у Лучанима. Поседовала је изражену маштовитост, али је утврдила сликарски пут реалистичке опсервације.Чврсто је била везана за свој животни простор, осетљива на атмосферу природе и идиличан пејзаж Драгачева. Мотиве је проналазила у окружењу. Била је особена и посебно инспирисана свакодневицом, коју је користила у свом стварању. Заокупљена Драгачевом, појединим здањима и архитектуром, осликавала је старе куће или стара врата која су јој привлачила пажњу. Ређе је била окупирана мртвом природом, цвећем и портретима. Знала је да изабране мотиве обликује на једноставан начин, где се може запазити њено сликарско умеће. Као основно средство користила је линију и потез, а изведеним сенчењима на неким местима богатила је смисао свога дела. Визуелна даровитост је била важан покретач њених идеја. Највише су јој одговарали акрил и уље. На њеним сликама се уочава складан бојени однос и уравнотежена композиција.
Углавном је сликала пејзаже, ушла је у тајновит свет природе. У тој игри доминирају окер, зелена и плава. Боје су згуснуте и снажне, али опет питоме и топле.
Пејзажи, посебно старе куће, блиски су индивидуалној визији уметника. Наташа је у сопственој природи препознала рафинирана чула и снагу надахнућа у односу на природу као оквир постојања.То је било довољно за остварење њене уметничке визије и ликовне креације. Одабрала је свој прпознатљив ликовни рукопис.
Наташа је излагала самостално и колективно са члановима Удружења самоуких сликара и вајара Драгачева у земљи и иностранству. Била је учесник више ликовних колонија и добротворних и хуманитарних акција.
Колико је била успешна у сликарству, много успешнија је била у мелодијама које је изводила на клавиру. Где год је учествовала на престижним концертима, сама и са својим ученицима, увек је освајала престижне награде. Њене мелодије остају да живе у рукама њених ученика.
На промоцији књиге о уметности „Своја боја за своје небо“, ауторки Миљане Капларевић и Снежане Костић, Наташа је спојила неспојиво. Заправо, Наташа на клавиру и трубач Драган Павловић одсвирали су песму „Кафу ми, драга, испеци“.
Поседовала је невероватну животну енергију, снагу воље, јак адреналин који је покретао и терао напред, брзо и брже, као да сутра не постоји.Улагала је целу себе у све што је интересовало, па тако и у креативност која се огледала кроз тонове клавира и потезе киста. Издвајала се својим знањем, радом и достигнућем, посебно у музици. Уживали смо у њеним наступима као и у сликарским остварењима. Живела је свој живот пуним плућима, уживала у њему на свој начин и својим избором. Значајан део њеног живота обележен је љубављу према животињама, псима и мачкама, које је лечила и неговала.
Увек доследна, часна и поштена, одлучна, са великом енергијом која се ретко среће, бритким језиком и ванредно бистрим умом, Наташа је била посебна, јединствена и непоновљива. Удружење, културна заједница Драгачева и шире изгубили су много њеним одласком. Била је привилегија дружити се са Наташом. Чуваћемо је од заборава, а у нашим срцима уметника сијаће као бакља.
УДРУЖЕЊЕ САМОУКИХ СЛИКАРА И ВАЈАРА ДРАГАЧЕВА
