Концерт Дарка Рундека и „Екипе“ многи ће памтити целог живота. Чачанска публика га је дуго чекала, више од десет година, мада је Рундек са својим бендом наступао често у околним градовима. Ипак, како су се сложили многи који прате овог свестраног уметника где год да наступа, концерт крај Мораве један је од најбољих који су доживели! Није се штедела публика која је сваку песму певала хорски, а нису ни уметници! Готово два сата трајао је концерт, а многи су, несвесни времена, након наступа рекли да је све добро, само да је било кратко.
И они којима су песме „Хаустора“ обележиле младост, па и цео живот, и они који су се родили много касније од Рундекове „Апокалипсе“, певали су сваки стих – од готово десетоминутне „Ене“ са фантастичним импровизацијама, преко песама старих, а увек нових, попут „TV man“, „Сејмена“, „Би Мого Да Могу“, до новијих „Руке“, „Сањам“, „Куба“, „Ај Кармела“, „Македо“… Све „бисери у нисци“ чијој су оригиналности допринели дувачки дуо – саксофон Ане Ковачић „Марихуане“ и труба Игора Павлице, као и бас гитара младог Рока Црнића, бубњеви Силвиа Бочића и перкусије Мира Манојловића… „Пут у сумрак“ звучала је као да долази из дубина саме Мораве, а у завршници концерта антологијске „Шејн“ и „Шал од свиле“…
Дарко Рундек као да „Лута још витак са сребрним луком“, у кратком разговору после наступа говорио је о својим утисцима са концерта, о инспирацијама, порукама својих песама…
– То је прекрасан стих. А мој „сребрни лук“, моја инспирација је из ослушкивања истине, са свим окусима – горким и слатким.
Публика је уживала у концерту. А ви?
– И ми смо, било нам је баш лијепо вечерас са вама. Стварно је прекрасна публика.
Након више од четири деценије стварања, како доживљавате време, као бреме или…?
– Трудим се не узимати у обзир тај аспект наталоженог нечег, него настојим бити присутан у тренутку кад се то догађа, са свим што около постоји, али неоптерећен…
Ваше песме су и поезија са снажним порукама, које свако тумачи на свој начин. А коју бисте ви поруку подвукли?
– Не знам, то је увијек тајна. Да није тако, онда то вјероватно не би ни била поезија. Увијек је више то неки изазов према тајни, него у објашњењу.
Колико је на концертима оно што увежбате на пробама, а који је проценат импровизације на самој сцени?
– Зависи од дана до дана. Импровизација је увијек добро дошла кад год се појави нешто што је буди. Сви идемо за тим, а не против тога.
Са многим музичарима и уметницима сте сарађивали. Са ким бисте још желели да насупите?
– У Загребу постоји веома жива сцена одличних музичара… Кад то упоредиш са „Новим валом“ 80-их, нико није знао свирати. А сада у Загребу има више од двадесет прекрасних, отворених музичара који могу свирати било који жанр. Не само технички, него то могу проживјети… Међу њима има неколико са којима бих волио свирати и потрудићу се да то изведем.
Више пута на концерту „прозвали“ сте трубаче из Гуче. Носите и Ви мало Гуче у себи, јер су дувачи, чини се, Вашој музици дали посебан звук?
– Да, када хоћу да направим пјесму, увијек имаш китица, па китица, па рефрен, а онда музичка тема. На духачима ми је то увијек било најбоље, чврсто, некако духачи поносно изнесу музичку тему.
Колико Вас инспирише „Екипа“ са којом сада наступате?
– Свирамо заједно шест година и баш смо постали неки „организам“. Кад неки поклекне, други га дигне, влада неко пријатељство. Цео бенд је добар, свако пуним срцем доприноси. Мени је то огроман ужитак.
Како Вам се чини сам „Узлет“?
– Супер је све. Заиста, светско и наше! Стигли смо синоћ (вече пре концерта), мало прекасно. Били смо у „Утопији“ на тридесетак километара од Чачка (Драгачево). Супер је мјесто уз ријеку, угостили су нас прекрасно.
Куда Вас даље воде путеви?
– Већ сутра (у суботу 29. јула) наступамо у Тузли, послије у Загребу… Имамо пуно концерата, углавном по, како се то каже, региону. Али, волим то и чини ми се да има неког смисла да свирам.
Где Вам је сада база?
– У Сунчевом систему! За сада! (смех)
Весна Тртовић
Фото: Стефан Даниловић
ИСКРЕН ДОЖИВЉАЈ ПЕСМЕ
Осећања публике на концертима Дарку Рундеку су посебно драгоцена. Сузе на неку песму, а било их је и овога пута, знак су да је концерт био посебан. Зато му је било веома драго када смо му у разговору поменули и то. Рекао је да је то та права емоција, искрен и дубок доживљај песме…
