ТАМНА СТРАНА ЉУДСКЕ ДУШЕ, ПРЕДАВАЊЕ РОТАРИ КЛУБА ЧАЧАК У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ (2. ДЕО)
– Да ли се човек рађа зао и шта натера дечака од 13 година да постане масовни убица? – Прекид хармоничног односа човека и Бога настао је услед кршења поверења и љубави са Богом… – Зло долази када човек заборави своју духовну природу, када заборави себе…
Исцрпан преглед одговора на ова питања на предавању Ротари клуба Чачак, обједињен темом „Тамна страна људске душе“, 7. октобра, у Галерији Народног музеја, приказан је у три аспекта: теолошком, филозофском и психолошком, а понудили су их у теолошком аспекту предавачи др Јасмина Поповић и др Данијела Чоловић. Један од повода за предавање о назначеној теми је и трагедија београдске школе „Рибникар“, али и ескалација ратова у свету у којима се до невероватних граница демонстрира деструктивна људска природа.
„НЕИСПИСАНА ТАБЛА“ И „ЗАБРАЊЕНА ЈАБУКА“
Др Јасмина Поповић истиче да један број антрополога, ослањајући се на Аристотела, новорођено дете схвата као „неисписану таблу“ (tabula rasa) у којој при рођењу нема трагова ни добра ни зла, а средина, породица и друштво га чине мало више добрим или мало више злим.
Позивајући се на групу мислилаца теиста која сматра да је човек рођен савршено добар, али да је то савршенство изгубио падом у грех, она подсећа на старозаветни мит о „првом сагрешењу“ везаном за Рајски врт и Адама и Еву, који су загризли „забрањену“ јабуку понуђену од змије, због чега су прогнани из Раја.
– Онда, када сумњамо, не послушамо, оглушимо се о духовни принцип, падамо. Зло је исконско у сржи човека и чини одраз греха прародитеља, па се тако сматра да се новорођенче рађа са клицом зла у себи – сматра др Јасмина Поповић.
ВРХОВНИ ПРАГРЕХ У ЈУДЕОХРИШЋАНСТВУ – ЗАВИСТ ЛУЦИФЕРА
У јудеохришћанском миту о Луциферу, каже се да је врховни божији анђео Луцифер постао завидан желећи да сам влада унверзумом.
– Тај врховни прагрех назван је завист Луцифера, јер је у рат против Бога повукао легије анђела, међу њима и човека. Човек се некада и негде покајао, па је Бог тек тада створио земљу и на њој Адама и Еву да се муче раздвојени, сећају греха и кају. По другој верзији и митовима старих народа, стварање земље потиче од демијурга, нижег божанства, а по допуштању Бога који је човеку подарио слободну вољу да може чинити добро и зло. Човек је носилац Првог греха и као такав мора доказати да је добар, мора се трудити и заслужити добро – истиче докторка Поповић, указујући на дуализам монотеистичких религија (јудаизам, хришћанство, ислам) који се огледа у подели по којој је Бог на једној страни, а на другој Сатана која заводи човека, шири мржњу, лаж, зле мисли, осећања и дела.
У Старом завету, Сатана је имао приступ Божјем двору тражећи од Бога допуштање да куша највернијег слугу Јова, што му Бог допушта, подсећа докторка предавач и развија генеалогију дуалистичких идеја о добру и злу, о Богу и Сатани, њиховој борби, које се најпре јављују у Индији, давно пре Христа, а онда преко Персије и Грчке, све до сличних идеја у раној јеврејској религији, хришћанству и исламу.
– Исус Христос, као метафизичка синтеза хришћанске филозофије, силази у поприште живота жртвујући се за спасење људског рода, а кроз Васкрсење и вечни живот, добро односи победу над злом – закључује др Јасмина Поповић.
БУДИЗАМ
– ЖИВОТ ЈЕ ПАТЊА, ЗЛО СТВАРАМО САМИ!
У будистичкој доктрини основно обележје
живота је патња, а будизам нас учи да је зло нешто што ми сами стварамо, истакла
је Поповићка, додајући да ту нема Бога ни натприродних фактора који нас награђују
или кажњавају. Будизам одликују четири племените истине:
1. Живети значи патити;
2. Патњу изазива жудња;
3. Човек може да избегне патњу, ако се ослободи сваке везаности;
4. Такво стање се постиже, ако следимо осмоструки пут – разумевања, намера, говора,
деловања, живљења, напора, свесности, концепције.
– У будизму не постоји потреба за Спаситељем који ће људски род
спасити проклетства грехова. Постоји живот по етичким начелима да би се
постигло уздизање до просветљујућег стања нирване. Она је стање блажене
незаинтересованости, како за добро тако и за лоше ствари и потпуно ослобађање
од патње, као и од свих фактора
који воде у стање патње. До нирване се долази вишечасовним или вишедневним медитацијама
које су непрекидне, чак и без задовољавања основних физиолошких потреба.
Медитацијом се ступа у стање просветљења. Ако се постигне стање нирване, човеку
се указује могућност да иступи из точка вечитог рађања – реинкарнације
и да се у следећем животу роди као боље и срећније биће – истакла је др
Јасмина Поповић, указујући на реинкарнацију као начин решавања проблема зла из
предходних живота.
У пакао се, по будизму, не одлази на
основу Божије воље, већ по лошој карми. Основни начин заштите од зла је
изговарање мантри или ношење амајлија којима се побољшава карма и долази до нирване.
Начело узајамности постоји у будизму и у хришћанству и
гласи: „Не повређуј друге, уколико не желиш да будеш повређен.“
ИСЛАМ – ОД БОГА И ДОБРО И ЗЛО
Исламска баштина о злу може бити догматична или директан плод мистичног откровења, говорило се на предавању.
– Основна дилема ислама је да ли постоје две категорије постојања, добро и зло, и да ли те две различите категорије потичу из истог извора. Ислам сматра да је Бог апсолутно биће, неограничене милости и моћи и да од њега потиче и добро и зло, с тим што је добро постојеће, а зло непостојеће, и то је први методолошки приступ објашњењу зла. Ову тврдњу објашњавају нпр. тако да не можемо поседовати сиромаштво, већ сиромаштво представља недостатак богатства, или је болест недостатак здравља. Принцип добра је у његовој супротости у идеји зла. Ако је нешто непостојеће, нема узрок, постојеће има узрок и то је свевишњи творац, као што је узрок светлости сунце, а узрок сенке је недостатак светлости. Други приступ објашњењу зла у исламу је да је зло увек релативно. Тачка посматрања зла даје му релативну компоненту – каже Поповићка илуструјући то сликовито на примеру змијског отрова који је одбрамбени механизам за змију, док је за жртву у коју се убризга, зло.
У исламској традицији не може се говорити о узроку релативних постојања, а да немају апсолутни узрок.
– Зло нема узрок, оно представља недостатак добра. Зло и добро су нераздвојни, па и лепота света лежи у разноликости. Када би све било лепо и лепота би изгубила смисао. Ако би живот био вечан, вечност би изгубила смисао. Суштински, када Бог створи нешто, он створи стварно, што би значило, постојање чије особине се касније егзистенцијом апстрахују и добијају смисао. Тако су зло и добро прожети, а искушења су за одабране људе, доказ посебне Божије љубави – рекла је др Јасмина Поповић закључивши у овом аспекту излагања да зло постоји у појединцу, народима и историји и да се манифестовало и још увек се манифестује на различите начине, често скривене и тешко доступне.
Али, човеку је дата слобода избора…
Приредила: Зорица Лешовић Станојевић
(У наредном издању Филозофски аспекти зла)
