Tatjana Tanasijević koristi peglu na potpuno neuobičajan način. Od pre godinu dana, kada je sasvim slučajno otkrila enkaustiku, staru tehniku slikanja voskom i bojama, njoj je ovaj kućni aparat neka vrsta slikarske četkice. Od tada je „ispeglala“ više od 50 radova. Školovala se ova Čačanka za zubnog tehničara i čitav radni vek bavila se ovim poslom u državnoj službi. Sve do 2011. godine, od kada je u penziji. Ali je uvek želela i stizala da radi i nešto što je ispunjava više od rutine. Zato njena kuća liči i na atelje i galeriju, ali i na zanatsku radionicu. Svaki ugao, svaki zid je priča za sebe.
– Uvek sam nešto sama volela da napravim. Oslikavala dekupažom nameštaj, bavila se makrameom, pravila nakit, razne poklone… Od detinjstva sam šila za sebe i sestre, kasnije za ćerku Maju, sina Đorđa i supruga Dragana. Šalile su se kolege, govoreći: „Jesi li to sinoć šila, a danas obukla?“ – priseća se i nabraja Tanja samo neke veštine, koje je sama naučila.
Oprobala se u raznim tehnikama, onako kako je šta privlačilo njenu pažnju. Prve slike nastale su od presovanog lišća, po uzoru iz „Bazara“. Pomalo iz prkosa pokojnom suprugu, počela je da slika i bojama, pa je tako temperama naslikala Svetog Đorđa… Kasnije je počela da crta, a onda i slika ikone. Ipak, kako priznaje, enkasutika je „drži“ na poseban način i u ovoj tehnici baš uživa. Uveče, kad završi druge poslove, opušta se baš uz peglu.
– Stalno tražim šta može da me okupira. Tako sam na internetu i našla neke radove slikane peglom… Učinilo mi se veoma zanimljivim i to je bio pravi izazov. Uzela sam staru peglicu i za jedno veče naslikala sam sliku. Poslala sam je sestri, koja je bila oduševljena – objašnjava svoje prve korake.
Za enkaustiku Tanja koristi običnu peglu, ne na paru, koju blago zagreje. Zatim, po pegli crta voštanim bojama i tu „sliku“ nanosi povlačenjem po neupijajućem papiru.
– Može se koristiti i papir za fotografije, ali ja sam uglavnom radila na papiru od velikih kalendara. Početne ideje često postanu nešto sasvim drugo, jer pegla slobodno razlije boje… Ali u tome je i magičnost i lepota enkaustike. Često i sama na kraju budem iznenađena, a ako mi se nešto ne dopadne, jednostavno prebrišem i krenem od početka. A kad završim, izglačam površinu – priča ona, dok demonstrira kako se „lako“ radi ovom tehnikom.
Najviše voli da slika pejzaže, cveće… Ponekad sliku završi za jedno veče, ali ima i onih koje ostavi, a kasnije doradi neke detalje, kombinujući razne tehnike, koje je ranije savladala.
Ostala je udovica sa 34 godine, pa je i zbog toga „postala svoj majstor“. Sama sa dvoje dece, počela je da radi sve što je iole znala, pa i ono čime se nikada nije bavila. I slikanje i majstorisanje joj je pomagalo, pre svega da lakše prebrodi teške trenutke. Na alatu, ali i veštini, pozavideli bi joj i mnogi muškarci. Sama je napravila sobnu fontanu, a za unuke redovno priređuje iznenađenja, poput raznih kostima i maski, kućica za ptičice…
– Naravno, i kuvala sam jer sam decu gajila. Ali nikada me to nije mnogo interesovalo. Ali da uzmem alat u ruke, to je već drugo. Kad se nešto pokvari u komšiluku i porodici, uvek je bilo: „Nosite kod Tanje, ona će to popraviti“. Svi se mi rodimo sa nekim darom, samo je pitanje koliko mu se dajemo i dozvolimo da se on razvija – uz osmeh zaključuje ova neobična Čačanka, ponosno ističući da je sin, koji živi u Engleskoj i bavi se plesom, nasledio kreativnost od nje. Kostime za njegove nastupe Tanja osmišljava, a on dodaje detalje. I unucima, kad god je u prilici, daje boje i papir, nastojeći da i u njima podstakne maštu i talente.
V. Trtović
SVAKA SLIKA JEDNA PRIČA
Tatjana Tanasijević je sada član Udruženja „Estet“ i nada se da će na jesen neke njene slike biti na godišnjoj izložbi.
– Volela bih da ove radove vide i drugi ljudi, da ih ocene na neki način. Ali, najvažnije je da slikanje mene ispunjava – ističe ona, pokazujući na zidovima svoje slike, ne samo one sa peglom. O svakoj postoji priča, na njoj su ti detalji koji Tanju čine srećnom. Nekada su to uspomene, a nekada u apstrakciji naslikanog nađe novu inspiraciju.
