ИЗЛЕТ У ОРГАНИЗАЦИЈИ „ОК ТИМА“
Лепоте и чуда природе подсете нас на слике које смо као деца замишљали читајући бајке. Баш таква су и Таорска врела подно ваљевске планине Повлен, као и предели који се могу видети на путу до њих. Мада су на свега пар сати удаљени од Чачка, мало људи зна за ове чудесне слапове. Другог дана Васкрса, у понедељак, 21. априла, Удружење „ОК тим“ организовало је посету овом крају познатом и по бројним мајданима квалитетне сиге (бигре). Дан као измишљен за путовање, а онда и вишесатно пешачење до ушћа Таорских врела у реку Скрапеж и живописних слапова бисерне воде. Од лиценцираних планинских водича Дубравке Панић и Горана Николића излетници из Чачка могли су чути веома занимљиве податке не само о Таорском врелу, већ и о пределима кроз које су пролазили.
Пут дуг око 75 километара од Чачка до одредишта водио је излетнике преко Пожеге и Косјерића, од кога су Врела удаљена свега 17 километара. Путује се недавно обновљеном асфалтном цестом, углавном поред пруге Пожега-Београд, кроз занимљива и лепа села, нажалост, углавном опустела. Према плану водича, други део пута излетници су пешачили. Кренули су са око 850 метара надморске висине и лаганим кораком се спустили на око 600 мнв. Где год да се застане, пуца поглед на пејзаже испресецане брдима и ливадама обојеним маслачцима. Са неких природних видиковаца назиру се планине Повлен, обронци Маљена, необични Субјел, а сасвим у даљини наши Овчар и Каблар. Већим делом у овом крају доминирају листопадне шуме, прошаране клекама и давно засађеним четинарима. Шљивици са старим сортама су, нажалост, углавном запарложени, али има и лепо уређених малињака…
Макадамски пут и сасвим лагана шетња, без оптерећујућег пожуривања, довела нас је прво до ушћа Таорских врела у реку Скрапеж, за коју мештани кажу да је „скрпљена“ од више речица и потока, па се некада звала и Скрпеж. Ту се налази и највећи водопад висине око четири и по метра, где је скромно уређено излетиште. Уз најмлађе на челу колоне, седмогодишње Дуњу и Богдана, који се одлично снашао у улози „заменика водича“, и његовог старијег брата Ђорђа, група је стигла до свог одредишта без много напора и умора.
Назире се планина Субјел 
Занимљиво је и то да су сви излетници први пут посетили Таорска врела. Добрила Ковачевић је више од двадесет година професионално играла кошарку, прво у Борцу, а онда у Нишу и Крагујевцу. Спортску каријеру окончала је у Луксембургу, где је живела више од две деценије. Недавно се вратила у свој родни град и програм „ОК тима“ јој се чини као савршен из више разлога:
– Нисам планинар са искуством, а ово ми је прилика да одмерим своје тренутне физичке лимите, можда и да их померим. Уједно могу да видим природне лепоте које су ми до сада остале непознате, а ту су у близини… А волим да срећем и нове људе сличних интересовања. У целини, добар начин да се лепо проведе дан! Таорска врела су ми прелепа, јер све изгледа нетакнуто, изворно и прилично чисто и уредно.
Снежана Зеленовић и њен пријатељ Зоран су међу најискуснијима, како по годинама, тако и по планинарском стажу. Наиме, активни су у ПД „Каблар“ више од двадесет година. Сада су одлучили да мало „улагане“ темпо:
– Ово су опуштајуће туре, јер километраже нису велике. Погодне су баш за релаксацију. И даље редовно планинаримо, али гледамо да туре пријају и нашим годинама. Долазила сам раније у ове крајеве, али сам први пут на Таорским врелима, о којима сам доста читала… Заиста је предивно, као и цела група са којом смо провели дан! Једном речју, уживање! Зато људи, придружите се „ОК тиму“ – поручила је Снежана.
Фото : Ненад Карапавловић 
Фото : Ненад Карапавловић 
Фото: Душан Панић
Споменик природе Таорска врела припадају Ваљеву, од кога су удаљена око 40 километара. Налазе се у селу Доњи Таор, а кажу да су баш у пролеће најлепша и најбогатија водом. На том простору некада је било више од десет воденица. Обновљена је само једна – Пепића воденица, у којој је смештена и сувенирница где се могу купити и сви пољопривредни производи карактеристични за ове крајеве. Недалеко од саме пећине одакле извиру Тароска врела још су видљиве рушевине старе воденице, а у близини их је још неколико.
– Од извора Врела до ушћа у Скрапеж, притоку Западне Мораве, свега је петсто-шесто метара. Изнад самог ушћа је први водопад, а на главном излетишту узводно је велики низ бигрених када и каскада, изузетне лепоте. Само Таорско врело је веома јако, а мештани кажу да постоји још неколико мањих, који преко лета знају да пресуше – испричао је Горан Николић и додао да се до овог места може доћи и преко Гојне Горе, Душковаца, планине Субјел, али да је тај макадамски пут у прилично лошем стању.
У повратку Чачани су делом ишли шумским путељком, мало физички напорнијим због благих успона, али, све у свему, нико се није пожалио да му је тешко.
Неподељени су задовољство и лепи утисци свих двадесетак чачанских излетника различитих генерација, како би се рекло „од седам до седамдесет седам“, који су дан провели окружени зеленилом, речним жубором и исконском, окрепљујућом тишином.
Весна Тртовић
ВЕЛИКА НАЛАЗИШТА СИГЕ
У Таору и околним селима су велика налазишта сиге, највећа у овом делу Србије. Ова „млада“ седиментна стена од наслага кречњака и сама је једно чудо природе. Настаје управо крај извора засићених кречњаком, каква су Тароска врела. Кречњак се веома брзо таложи и тако „обавија“ све око себе, гранчице, лишће, биљке. Временом тај органски материјал иструли, правећи шупљине и неправилне канале у наслагама. Сига се сече посебним машинама, али веома лако, јер је у том стању мекана, па се могу извлачити веома танке „кришке“. И оне остану украшене тим шупљинама и неправилним линијама, као да су је стварале руке неког генијалног вајара. Иако делују порозни и не тако чврсти, што више старе, блокови од сиге постају све чвршћи и јачи. Раније се овај материјал користио за цркве, пре свега куполе, па су многи стари манастири украшени управо сигом. Поново је почела да се користи као декоративни материјал за фасадне зидове, али све чешће и за украшавање ентеријера. Данас је то поприлично скуп грађевински материјал. Занимљиво је да је у овим крајевима сига коришћена не само за градњу кућа, већ и штала и свињаца… На путу до Таорских врела наишли смо на неколико каменолома, одакле се ваде велики блокови од сиге.
У Овчарско-кабларској клисури сигу можемо видети у Бањском потоку, где се таложи и у самом кориту, стварајући тако каскаде малих слапова и бигрених када. Сига, и то управо из Косјерића, коришћена је за прављење цигала за подзиду на обновљеној испосници Светог Саве на литицама Каблара.
ПОРЕКЛО ИМЕНА
„У давно доба пут је водио низ реку Скрапеж према Пожеги, односно, ка римском муниципију Малви. У Таору на каменитом брегу званом Кик постоје остаци града и каменог моста преко реке. Ту су некада сељаци налазили бронзана оружја и стари новац. Помиње се град у античким записима и утврђење Таурунум на истоименој планини, али се не зна ко је коме дао име. На попису из 15. века помиње се рудник гвоздене руде Тахор. Мештани верују да је настало од речи тор или таорити. У доба насељавања Таора људи су догонили стоку са Дрине и згонили је у вртаче које су ограђивали трњем. То су били први торови, или таори“, написано је на једној информативној табли на излетишту.
ЦРКВИШТЕ НА СТЕНИ
„Таорска стена (1.021 мнв) доминира над селом Доњи Таори. На платоу стене је Црквиште и сматра се да је овде била грађевина из незапамћених времена. Црква брвнара је одатле пренесена у Сечу Реку. Близу цркве је био бунар у који су, кажу, бачена и затрпана црквена звона. На месту где је била црква сада има само понеки камен од темеља и споменик од сиге. Некада се огромна количина воде обрушавала преко литица високе стене, на којој се у давна времена налазио бедем града“, још једна је од занимљивих прича са инфо-табли на Таорским врелима.
