Kultura

TAMARA TOPALOVIĆ KEZZ – PRVA SRPKINJA NA GLASTONBERIJU – PRATI SMER SVOG GLASA

 “…Za sve što radim treba puno ljubavi, a ona se troši i iznova se stvara samo ako zaslužiš…” (“Nikada mi neće biti dovoljno”)

Da je jedinstvena muzička pojava na balkanskim prostorima, Tamara Topalović Kezz dokazuje svakom novom pesmom i nastupom. Uz široki osmeh (otuda i njeno umetničko ime) gradi svoj stvaralački put veoma posvećeno, sa puno ljubavi (baš kao u njenoj pesmi), bez kompromisa i bez mnogo medijske buke, sigurna da je muzika, poput vode, izvorište života. I to muzika glasa. Za Tamaru je, upravo, glas najvažniji instrument koji je “naučila da svira”. I to radi maestralno i moćno! Zato i ne čudi da je ova rođena Kikinđanka, koja sada živi u Ljubljani, dobila priliku da nastupi na najvećem britanskom festivalu, održanom od 21. do 25. juna. Prvi je muzičar iz Srbije na legendarnom Glastonberiju. Nastupila je dve večeri, solo 21. juna, a dva dana kasnije sa turskom umetnicom ILÆY. Kezz, koja je veoma zapažene nastupe imala na Karuselu i DUK-u, govori za “Čačanski glas” o tome kako je došlo do saradnje sa organizatorima Glastonberija, o utiscima sa ovog savremenog “Vudstoka” (najveći je svetski festival na zelenoj površini), kao i o svom radu, novom albumu, planovima…

Glastonberi, san svih muzičara, foto: privatna arhiva sagovornice

Tokom karijere, koja traje više od 15 godina, učestvovali ste na oko 50 festivala u Srbiji i drugim zemljama. Nišvil, Egzit, Sonica festival u Sloveniji, Western Balkan Summit konferencija u Briselu, samo su neke od pozornica na kojima ste nastupali. Glastonberi je san svih muzičara. Kako ste Vi došli do ovog festivala, sa tradicijom dugom pola veka?

– Zapravo su oni došli do mene, što mi je bilo u početku gotovo neverovatno. Trebalo je da učestvujem na jednom projektu u Poljskoj i ovdašnji organizator je pitao može li poslati predlog za moj nastup nekim festivalima. Ubrzo je usledio poziv, a zahtevna i veoma duga organizacija nastupa (pregovori su počeli još u januaru), uključujući i proces za vizu, nisu me pokolebali u odluci da ponudu prihvatim.

Foto: Dragan Ristić

Probili ste led, prvi ste muzičar iz Srbije na Glastonberiju. Šta za Vašu karijeru znači što ste pevali na ovom festivalu?

– I sama činjenica da sam uspela to da postignem, za mene je dovoljno vredna. Kontakti koje sam tamo ostvarila i stečeno iskustvo su dragoceni, neizmerno sam zahvalna na tome.

Nastupili ste dva puta na Toad Hall bini. Kojim pesmama ste se predstavili na solo koncertu, a onda i sa ILÆY?

Foto: privatna arhiva sagovornice

– Kada imam solo nastupe, oni su često podložni promeni repertoara u toku samog koncerta. Znala sam da ću početi pesmom “So maki sum se rodila”, jer ona u meni uvek pokreće snažne emocije, koje onda prenosim i publici. Nakon toga je sledilo još nekoliko pesama sa aktuelnog albuma “Elektroizvorika”. Taj album sam, inače, planirala da predstavim, ali sam u nekom trenutku, ipak, odlučila da sviram i nekoliko pesama sa drugog albuma “Svetla me miluju”, jer sam osetila da bi se publici i to dopalo. Koncert sa ILÆY je bio nešto, zaista, posebno, jer su nas organizatori festivala spojili, a mi se pre toga nismo ni poznavale. Dogovorile smo se da ćemo izvesti neku vrstu “b2b” live seta, kako se to zove u DJ svetu, samo što smo izvodile svoje pesme, naizmenično dve po dve. Nastup smo započele a capella izvedbom pesme “Jovano, Jovanke”, koju je ona znala od ranije. Zatim smo svirale autorske pesme, kao i moju obradu “Ederlezi”. Za kraj sam pripremila elektro obradu u 9/8 taktu, pesme “Ruse kose curo imaš” koja postoji i na turskom jeziku i zove se “Uskudar”. Na nju je publika najbolje reagovala, tako da planiramo i da je snimimo zajedno. Ovde bih preporučila vrlo zanimljiv dokumentarac o pomenutoj pesmi, “Whose Is This Song?”.

Vaša muzika je kombinacija modernog elektronskog zvuka i izvornih melodija sa prostora Balkana, koja se može otkriti ne samo u obradama, već i u autorskim pesmama. Po mišljenju mnogih koji vole Vašu muziku, Vaš glas je jedinstven muzički instrument, kojim vladate kao mađioničar. Sve to stvara neverovatan spoj. Kakve su bile reakcije publike na Vašu muziku, kakvi su utisci organizatora?

– Hvala na komplimentu, glas jeste nešto najautentičnije, zato ga publika prvog prepozna, što se takođe i ovde dogodilo. Odlične reakcije sam dobila i na novu, još uvek neobjavljenu muziku, što me posebno raduje. Organizatori su nam obema, zaista, ukazali veliko poštovanje i odlično nas ugostili, a bili su otvoreni za razna pitanja koja su mi pomogla u razvoju ideje kako da nastavim dalje.

Kakvi su Vaši utisci sa festivala? Šta ste uspeli da posetite, čujete?

– Tokom samog boravka na festivalu doživela sam transformaciju – od želje da što pre odande odem, do pitanja kako ću uopšte uspeti da napustim to, zaista, magično, gotovo utopijsko mesto. Za mene je to festivalsko putovanje bilo vrlo lično i sama muzika mi je dala odgovore koje sam tražila. Dosta koncerata me je rasplakalo, to su neopisivi doživljaji! Na početku sam imala neki zacrtan raspored, sa svim izvođačima koje sam želela da čujem, ali tek kada sam se prepustila festivalskom toku i odlazila neplanski na neke koncerte, uspela sam da se opustim i pronađem sebe u svemu tome. Na društvenim mrežama objavljujem kratke video dnevnike sa festivala, u kojima mogu da se vide neki od mojih favorita, a ima ih mnogo, tako da ih je teško nabrojati. Mogu jedino da izdvojim “tatu” Eltona Džona, sa čijeg sam koncerta, inače, planirala ranije da odem da bih čula još neke izvođače, ali me je gotovo hipnotisao i nisam uspela da se pomerim. Ali, moram priznati da je Yusuf/Ket Stivens bio razlog mog ostanka, tako da bez njega ne bih čula ni Eltona.

Foto: Alen Brus

Da li ste mogli da procenite u kom pravcu danas ide muzika u svetu?

– Glavni utisak koji sam ponela je da, ma u kojim pravcima išla muzika danas, mesto za kvalitet itekako postoji.

Imate tri solo albuma, uglavnom ste sve radili sami? Kako to uspevate?

– To je bio neki poriv u meni, jer sam osetila da kao autor neću uspeti potpuno da se izrazim, ako ne ovladam različitim tehnikama. Imala sam više mentora od kojih sam, takoreći, usput učila to što me je zanimalo. A do sada meni jedan od najinspirativnijih je bio čuveni Mathew Jonson, za čiju sam akademiju nedavno dobila i stipendiju. Sve to iziskuje možda mnogo više vremena, ali cilj mi je da moja tehnika ide u korak sa kreativnošću i sve sam bliža tome.

Foto: Alen Brus

Od devojčice koja je prvi put uzela mikrofon sa devet godina do sada, prošli ste mnoge faze, u pogledu žanrova, instrumenata, nastupa… Već duže ste u ovim vodama, u kojima dominira tradicionalna melodija. Odakle interesovanje za izvornu muziku, šta Vas je posebno učvrstilo u tom izboru?

– Tačno je da kao početak bavljenja pevanjem uzimam taj period, kada sam postala solistkinja dečjeg hora. Ali sam mikrofon prvi put u ruke uzela još sa četiri godine na dešavanju “Deca pevaju hitove”, kada sam izvela “Kada moje uši čuju muziku na struju” od Bajage i još uvek mi je fascinantna koincidencija koja se dogodila – kao da je još taj početak naznačio jedan od pravaca u kojima ću se razvijati (smeh). Izvornom muzikom sam bila okružena i pre toga, moj deda me je učio da pevam sevdalinke, a ta muzika se slušala i u kući. Ne mogu reći da je to bio potpuno moj izbor, nego sam odlučila da idem u smeru u kom me glas vodi, jer je to moja prirodna postavka. Kasnije sam imala priliku da učim od Brankice Vasić Vasilise, koja mi je prenela nematerijalno nasleđe i oslobodila u pristupu glasu, ali i životu.

Iza Vas je mnogo koncerata, nastupa… Da li biste izdvojili neki, kad Vam je srce bilo puuuno i zbog čega?

Foto: Dragan Ristić

– Prošle godine na Exit Dance Areni, iako sam otvarala veče i nije bilo previše ljudi, desilo mi se obistinjenje neke vizije koju sam imala i taj osećaj je neprocenjiv. Ali, pre toga 2018. desio se moj prvi celovečernji nastup u Klubu 20/44 u Beogradu, koji smatram svojevrsnim preokretom u pristupu stvaralaštvu, ali i izvođenju. Osećaj kada sebi kažeš – to je to!

U najavi je novi album, šta će biti na njemu, da li će biti nekih žanrovskih ili drugih “iznenađenja”?

– Biće uglavnom autorska muzika, elektro-pop koji je po meni prirodan nastavak projekta Kezz. Ipak, moram odati tajnu da “iznenađenja” planiram da objavljujem pod drugim imenom.

Kakvi su Vam dalji planovi kada je reč o koncertima, projektima, samostalnim i sa sestrom Tijanom (kao duo Tijamara)?

– Uskoro izlazi jedno zanimljivo izdanje, tačnije 14. jula i radi se o remiksu pesme “Moj borije” sa poslednjeg albuma, koji je radio VLQR, producent i techno live izvođač iz Meksika koji živi u Berlinu. Nakon toga zakazana je koncertna promocija albuma u predivnoj bašti Gala Hale u Ljubljani, 18. jula. Sa sestrom pripremam projekat “Move On – Pokreni se” i jednu veliku žurku u septembru u Beogradu. Pored toga planiram još nekoliko saradnji, koje ću usput otkrivati.

Za Čačak Vas veže mnogo toga. Nastupali ste na Karuselu i Danima urbane kulture (DUK), negde na početku profesionalne karijere. Od pre nekoliko godina ste i čačanska snajka? Da li ćemo imati priliku da Vas uskoro ponovo čujemo? 

– Da, Čačak volim i rado mu se vraćam. Nastup na DUK-u je bio i moj prvi javni koncert sa loop mašinom. Bitno je da postoji ta energija, a prilike će se već ukazati.

Vesna Trtović

NA FESTIVALU 200.000 POSETILACA!

Deo atmosfere sa festivala, foto: privatna arhiva sagovornice

Glastonberi (Glastonbury) festival održava se u Piltonu, na jugozapadu Engleske od 1970. godine sa manjim prekidima. Naime, u nekim godinama organizatori namerno prave pauzu, sa namerom da se zemljište, lokalno stanovništvo i organizatori odmore. Za proteklih pola veka vodeći svetski pop i rok umetnici svirali su na glavnim binama. Pored Eltona Džona, neke od ovogodišnjih zvezda bili su Lana Del Rej, Fetboj Slim, Guns N’ Roses, Arctic Monkeys, Maneskin… Ulaznice za festival bile su rasprodate za 38 minuta od puštanja u prodaju. Procena je da je na ovom događaju bilo više od 200.000 ljudi.

– Jedna od “skrivenih” vrednosti festivala je da spaja muzičare koji nikada nisu nastupali zajedno, kao što su uradili kada su spojili mene i ILÆY – kaže Tamara Topalović Kezz.

IZVORNA MUZIKA – NEPRESUŠNA INSPIRACIJA

Tamara je završila Filozofski fakultet u Beogradu, Odsek istorija umetnosti. Paralelno sa osnovnim studijama 2008. upisala je i Muzičku školu „Mokranjac”, solo pevanje kod profesorke Anđelke Obradović. Bila je poslednja generacija kod ove velike profesorke (u prvoj je bila čuvena Bebi Dol). Flautu i klavir je učila u nižoj muzičkoj školi, dok je u srednjoškolskim rok bendovima pevala i svirala klavijaturu. Brankicu Vasić Vasilisu je upoznala slučajno, u hodniku muzičke škole. Poželela je da čuje kako Tamara peva. Sutradan je, po dogovoru, otišla u Radio Beograd, a kada je zapevala makedonsku pesmu “So maki sum se rodila”, Vasilisa joj je rekla: “Uvek sam želela da tako pevam ovu pesmu”, ispričala nam je Tamara jedan od sudbonosnih događaja koji je učvrstio njenu odluku da joj izvorna muzika bude važan oslonac. Sama traga za starim, ponekad i zaboravljenim pesmama balkanskih naroda, pa se događalo da domaća publika tek kroz njenu izvedbu upozna sopstvenu kulturu. 

Do sada je pod imenom Kezz objavila tri albuma – prvi, istoimeni, 2017, zatim “Svetla me miluju” 2021. i prošle godine “Elektroizvorika”.

Trenutno živi u Ljubljani sa suprugom Mirkom, dečijim kardiologom i dvoipogodišnjim sinom Josifom.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.