СВИРАЊЕ КЛАВИРА ЗАХТЕВА ОГРОМНУ ЉУБАВ, ВРЕМЕ И СТРПЉЕЊЕ
По речима Виктора Игоа, музика изражава „оно што се не може рећи, а о чему је немогуће ћутатиˮ и засигурно је то један од најбољих начина испољавања свега што носимо у себи. Због тога многи пожеле да се опробају у свирању различитих инструмената, међу којима је клавир увек важио за најелегантнији и посебно софистициран, али и захтеван за учење. Међутим, професорка клавира Маја Протић каже да свирање клавира може савладати свако, од седам до седамдесет седам година, уз одговарајуће сугестије и вредан рад.
Maja је од малих ногу показивала интересовање за разне уметности, а љубав према музици и свирању клавира код ње се родила спонтано у најранијем детињству. То јој је касније постао позив и професија којом се бави више од деценије као професор клавира у Музичкој школи „Др Војислав Вучковић”. Разговарали смо са њом о значају који свирање клавира може имати код деце, али и код старијих особа, као и о приближавању класичне музике новим генерацијама, паралели између математике и музике и оном магичном елементу захваљујући којем настају музичка дела непролазне вредности.
По чему се све клавир издваја од осталих инструмената и шта бисте истакли као најбоље стране изучувања музике и похађања часова клавира од најмлађег узраста па до старије доби?
‒ Клавир се издваја од других инструмената, пре свега, по томе што је он хармонски инструмент, што значи да омогућава свирање више мелодија или хармонија истовремено. За клавир се каже да је, после оркестра, најпотпунији инструмент. На њему можемо врло лако, променом регистара и начина свирања и производећи различите боје, имитирати друге инструменте. Он је универзалан инструмент који је подједнако заступљен у извођењу разних музичких жанрова.
Учење свирања клавира у раном узрасту поспешује код деце развој фине моторике, концентрације, координације, дисциплине, као и развој когнитивних способности, као што су памћење, пажња и креативност. Клавир је инструмент који се апсолутно може савладати и са 7 и са 77 година. Свирање у зрелијој доби може бити добар начин за опуштање и одржавање менталне активности. Такође, свирање клавира у зрелијој доби се може лакше савладати, имајући у виду да одрасли већ имају изграђену самодисциплину која је потребна за вежбање. Све у свему, клавир нуди велике предности и у раном и у зрелом узрасту, јер доприноси личном развоју.
У оквиру школице „Пиано фортеˮ налази се „Музичко забавиштеˮ за најмлађе полазнике. Каква су искуства деце са тих часова и колико је уочљив позитиван утицај на њихов развој захваљујући музици?
‒ У музичком забавишту деца, не само да уче основе музике, већ и развијају важне социјалне вештине, креативност и емотивну интелигенцију. Деца која похађају часове често показују велику заинтересованост за музику, заинтригирани креативним приступом и сталном интеракцијом на часу која је прилагођена њиховом узрасту. Учењем песмица ради се на развоју слуха, осећају за ритам, развоју комуникације кроз заједничке активности, развоју дисциплине и одговорности.
С обзиром на то да радите као професор у Музичкој школи, педагошка пракса Вам је блиска већ дужи низ година. На који начин млађим генерацијама чините блиском класичну музику и који композитори и њихова дела су им најдражи?
‒ У својој професионалној пракси, дугој 12 година, трудим се да младим генерацијама класичну музику приближим на начин који им омогућава да је разумеју, доживе на прави начин и заволе. Класична музика можда у почетку делује апстрактно, али када им се представи путем емоција коју она носи у себи и прича које композитори казују у својим композицијама, онда све буде потпуно јасно. На тај начин деца уче, схватају и упознају и сопствене емоције. У каснијем, средњошколском, узрасту, волим да правим паралелу са осталим уметностима – ликовном уметношћу, глумом… Када се деци музика објасни нечим „опипљивим” и њима блиским, доста је брже разумеју и усвоје.
Композитори као што су Бах, Бетовен, Моцарт, Чајковски и њихове познате композиције изазивају велики интерес.
У сарадњи са колегама повезали сте и наизглед не толико блиске области – математику и музику, које су заправо утемељене на неким заједничким принципима. Шта их то повезује и како су изгледале радионице које сте осмислили?
‒ Математика и музика почивају на заједничким принципима, као што су: пропорција, симетрија ритам. Помоћу разних игара и задатака деца уче да повезују ритмичке фигуре са дељењем, сабирањем, одузимањем. Такође, цртајући симетричне облике у виду одређених фигура, могу се представити одређени акорди, фразе или секвенце у музици.
Да ли је музика за Вас превасходно наука која се изучава по одређеним правилима или постоји нешто магично што измиче смислу и теорији и шта би то било?
‒ Музика је за мене спој науке и уметности. Правила се непрестано преплићу са нечим много дубљим, такорећи, магичним што чини праву чар музике. Теорија нам помаже да схватимо саму форму музике, хармонски след, фразирање, стил у ком је музика написана. Са друге стране, укључивање одређене емоције у извођење хармоније и начина фразирања дозвољава нам да „дамо лични печатˮ музици коју изводимо и тада настаје суштина и права лепота уметности зване музика.
Који су Ваши савети за почетнике који никада нису свирали клавир, а желели би да науче и шта бисте навели као највећу мотивацију и подстрек уколико се одваже да покушају?
‒ Свирање клавира захтева, пре свега, огромну љубав према музици, а затим и време и стрпљење. Треба, у почетку, поставити реална очекивања и упорним вежбањем и истраживањем, ситним и стабилним корацима, тежити ка комплекснијим делима. Уживање у самом процесу вежбе је кључно, не треба стављати фокус само на циљ. Пут којим се иде до циља је од изузетног значаја. Бирајте да вежбате и свирате дела која вам се допадају и која вас инспиришу. Трудите се да током вежбања увек будете мирни и опуштени. Вежбајте, ако треба, и у више краћих интервала, али квалитетно и потпуно концентрисани. Будите стрпљиви и не обазирите се на грешке. Оне су саставни део сваког учења. Нека вам мотивација буде сваки мали напредак у вежбању, као и радост и лично испуњење које ће вам пружити музика коју изводите.
Текст: Марија Миљуш
Фотографије: приватна архива
