СВЕТОСАВСКА БЕСЕДА ИЗ ЧАЧАНСКЕ ГИМНАЗИЈЕ
О ЉУБАВИ ЉУДСКОЈ И БОЖИЈОЈ
Ово је наша кућа. И ово су наша деца. И у тој кући смо ми, њихови професори.
У дану када се сећамо највећег нашег просветитеља, Светог Саве, добро је подсетити се неких важних чињеница које су у блиској вези са његовим наумом и светлим путем. Мада, Светог Саве је потребно сећати се свакога дана у години.
Нећемо говорити о непријатним догађајима који су се збили протекле календарске године, о покушајима унижавања просветне професије, а тога је било и биће у земљи Србији. Нећемо ни о тужним моментима, оним најтужнијим, кад професор испраћа своје ученике тамо „где нема жалости, туге ни уздисањаˮ. Нећемо, јер време је славља, па ћемо само о лепом. О љубави и молитви. О знању и разумевању. О снази пријатељства и јачини вере.
Данас је Савиндан и, како Срби верују, један од оних дана епифаније, веровања да свеци походе људе у овоземаљском свету. Кад се пише живот Светог Саве, пише се почетак наше просвете.
Прошло је више од осамсто година откад је обзнанио Законоправило, најважнији државни, црквени, правни, историјски и књижевни рукопис који Срби имају. Када је тај рукопис завршен, по један примерак добио је сваки епископ аутокефалне архиепископије у Србији са обавезом да по њему управља својом црквом. Посебна тачка Законоправила односила се на социјални статус људи. Поред бриге о сиромашнима и болеснима за које су подизани домови, штитиле су се и особе са телесним манама, помагане удовице, штитиле слуге од самовоље господара, а најамници од израбљивања послодаваца. Због чега ово помињемо? Зато што нам се чини да тај мрачни средњи век заправо и није био толико мрачан и да је емпатије било у неким сегментима можда и више него данас. За то можемо много да захвалимо ономе чије име данас прослављамо. Данашњем човеку делује невероватно како је неко из оног времена успео да пређе толике километре и да сваки сусрет са важним људима претвори у нешто корисно за свој народ.
Треба рећи да су школске прославе, попут ове, уведене пре 183 године у време намесништва кнеза Михаила Обреновића. Ово су чињенице, а сад о љубави коју је својим животом сведочио Свети Сава.
У времену када оскудевамо у љубави јер осеже свакодневно попут воде у језеру коју силом гурају у цеви или плодне земље што је светске твртке одвајају за себе, клањајући се мамону, височанству новцу, у доба општег цинизма, сарказма и ироније, сплетки и закулисних игара, с времена на време догоди се нешто што нас подсети на неопходност постојања ове најузвишеније категорије, љубави. Огрубела од свакодневних изазова, журбе и нервозе, наша срца постала су места супротна ономе чему нас учи Библија. А тамо је речено: „Где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше.ˮ
Наше благо су наша деца. Та деца су нама поверена да их образујемо и успут, помало обликујемо као људе. Све дипломе овог света не вреде нам ако не умемо на трен да застанемо и питамо нашег ученика: „Зашто си тако тужан? Имаш ли неки проблем?ˮ У писму игуману Спиридону Свети Сава брижно каже свом пријатељу, игуману Студенице, јављајући му се из Јерусалима: „Чувај се, чедо моје слатко, да не изађеш из неког мог завета. Да ако човек и цео свет добије, а душу своју изгуби, која је корист?ˮ
А кад се Свети Симеон разболи, Сава истински брине и пати као пажљив син који бескрајно воли свог оца и та љубав описана је у „Житију Светог Симеонаˮ. Он пада на његове ноге и плаче дуго и горко сатима. Много пати због свађе своје браће и на све начине покушава да их помири. Свети Сава нам дакле, својим животом сведочи колико је важна емпатија према ближњем свом. Није важно да ли нам је то сродник, пријатељ или непознати човек.
Посебну пажњу обратимо, дакле, на наше ученике, јер сведоци смо колико су то нежне душе. Понекад не могу да издрже тежину животног бремена и сломе се. То нису „будући људиˮ. Они то већ јесу ‒ формиране личности које се понекад само не сналазе у овом суманутом свету. Будимо им путоказ и светло. Они у нас гледају. Будимо им узор и саветодавац и родитељ. Понекад је време проведено у школи нажалост дуже и садржајније од оног које проведу код својих кућа. Управо зато је и важно да им ми будемо подршка. Све чешће од ученика чујемо да живе сами. Ми треба да им будемо не камен спотицања, него онај новозаветни камен, глава од угла који помаже да реше проблем. За нас су то ситне, за њих нерешиве препреке. И свакако ће учитељу нашем и просветитељу кога данас прослављамо то дело бити угодно јер и он је умео да крепи и блажи, подиже и помаже. Бринуо је о браћи, помагао остарелим родитељима, уздизао цркву, храбрио паству. Светлео је свима, а болеле су га, што би песник рекао, све ране његовог рода. Од њега треба учити о емпатији и доброти. Има, Богу хвала, таквих људи због којих нас Господ држи на овом свету. Кад жена усвоји болесно дете поред своје деце, кад и сам у оскудици, човек да за лечење непознатог младића, кад буде миротворац у некој свађи… ето, ту је тада Свети Сава међу њима. И кад застанемо на ходнику и ученика који седи сам на клупи питамо: „Како си? Имаш ли неки проблем?ˮ насмеши се светитељ на нас који у том трену оправдавамо значење речи педагог: „Онај који води кроз животˮ.
И кад говоримо о Крмчији, о зидању светих манастира, кад смо му захвални за аутокефалност, сва та дела превасходе из једног јединог ‒ дела љубави. Она се никад не може довољно исказати речима онако како се може показати делима и Свети Сава је то добро знао.
Ово је наша кућа. И ово су наша деца. И у овој кући смо ми, њихови професори и сви заједно, деца Светог Саве. Нама су ова деца поверена. Да их научимо физици, хемији, историји, књижевности. Али пре свега да их научимо љубави светосавској. И зато данас, ускликнимо како другачије него ‒ с љубављу. Очи свеца гледају нас.
Александра Мишић, професор књижевности у чачанској Гимназији
