ПРОГРАМ УДРУЖЕЊА „ИРМОС“ И ГРАДСКЕ БИБЛИОТЕКЕ У ОКВИРУ „ЧАЧАНСКЕ РОДНЕ“
Свети Мардарије Либертивилски, први епископ Православне српске епархије у Америци, боравио је у Чачку давне 1908. године. На неки начин, баш у уторак, 12. децембра, на дан када се прославља овај светитељ веома богатог и овоземаљског живота, Удружење „Ирмос” организовало је у Градској библиотеци програм „Свети Мардарије Ускоковић и Срби у Америци“. За Чачак је Светог Мардарија, рођеног 1889. у селу Корнет у Љешанској нахији у Црној Гори, заувек везао Чачанин Радоје Јанковић, који је био први српски конзул у Америци. Њихова преписка је део књиге „Пупин, Тесла и амерички Срби“, коју је прошле године приредила Даница Оташевић, новинарка и дугогодишњи директор Градске библиотеке. Поред ње, о Светом Мардарију, Радоју Јанковићу, Пупину у тим прошлим временима, а опет и о темама веома блиским и данашњим данима, говорили су свештеник Никола Пејовић, старешина Храма Христовог Васкрсења у Подгорици и Растко Јовић, редовни професор Православног богословског факултета СПЦ на Београдском универзитету. Разговор је водила Ирена Чоловић.
Лична архива Радоја Јанковића, рођеног у Чачку 1879, који је од 1926. до 1936. био генерални конзул у Чикагу и Њујорку, према речима Данице Оташевић, „на волшебан начин“ доспела је у Градску библиотеку пре десетак година. За њу је то и даље неисцрпни рудник, који открива и многе чињенице о првој Православној српској епархији у Америци, као и о епископу Мардарију.
– Канонизован за свеца 2015, у време патријарха Иринеја, који је 2017. био у Либертивилу, када је отворен гроб и утврђено да су његове кости нетрулежне. Две године касније била сам у Чикагу и отишла у Либертивил, где је предивни манастир Свети Сава. Тачно пре једног века тада архимандрит Мардарије почео је да гради овај манастир. Платио је 15.000 долара имање на коме је манастир изградио, и то својим новцем. Желео је да ту буде и сиротиште и богословија… Био је веома болестан, а десна рука му је био Радоје Јанковић, који је православље сматрао националним стожером. Сам владика Мардарије у писмима каже да је Радоја Јанковића сам Бог послао да помогне америчким Србима. Свако писмо је започињао са „Драги мој Пријатељу“, увек је поздрављао супругу Наталију и „малу Видицу“, ћерку Радоја Јанковића, упућивао га шта да ради, да пише за штампу… Јанковић је помогао да епархија која је била у повоју заузме своје место. Око себе је окупио друге Србе, а велику улогу је имао и Михаило Пупин који је и новчано помагао, јер је у једном тренутку, због дугова, било питање да се прода део манастира… Срећом, до тога није дошло, тако да је данас манастир Свети Сава, на неки начин, престоница српског православља и као духовни споменик проглашен је културним добром Америке. Нажалост, улога Радоја Јанковића и у успостављању оазе православља на америчком континенту готово сто година је остала непозната – рекла је Оташевић, истичући да је у књизи „Пупин, Тесла и амерички Срби“ два поглавља посветила управо Светом Мардарију, али да је обухватила само део преписке. Ових писама и других извештаја има много више у заоставштини, која може бити веома значајан извор за будућа истраживања, наговестила је она.
– Као млади богослов Свети Мардарије је боравио у Чачку 1908. године, када је посетио свог духовног оца, владику Саву Дечанца, који га је две године раније замонашио у Студеници. Његови мемоари, које сам купила када сам била у Америци, започињу од 1903. Ови мемоари, који много говоре о његовом чудесном животу, нису још увек преведени, нити објављени у Србији – испричала је Даница Оташевић.
Свештеник Никола Пејовић говорио је о животном и мисионарском путу владике Мардарија (Ивана Ускоковића), од родног Корнета, села између Подгорице и Цетиња, преко Београда, манастира Студеница, где се замонашио, о животу и раду у многим местима у Царској Русији, у Америци… Како је рекао, Владика Мардарије је имао много дарова и талената, а један од њих је била ватрена проповед, која се брзо проширила и чула не само у нашим крајевима, већ и у великој царској Русији…
– У Америци се сусрео са бројним проблемима – растуреним парохијама, нашом великом неслогом… То су године и велике економске кризе у Америци. Носио се и са својом болешћу, туберкулозом. Градња Храма Светог Саве показује његов доживљај ко је наш идеал и која је личност саборно сочиво нашег народа ма где да су, ко је оријентир и светионик у кога морамо да гледамо ма какве буре и магле нас задесиле. Свети Мардарије је један од највеличанственијих и највећих светитеља наше цркве. О њему се још увек мало говори, али почињу да се осветљавају његов лик и личност – рекао је, поред осталог, Пејовић.
Професор Растко Јовић говорио је и о људској страни светитеља, наводећи једно писмо владике Мардарија упућено Јанковићу, у коме се љути на владику Николаја Велимировића и Михаила Пупина, управо због манастира у Либертивилу:
– Све то не мења чињеницу да је Свети Мардарије био човек визије. Његова борба је била управо за визију, а видео је да је главна и најважнија ствар да се поред манастира направи школа, да се образује наш народ у Америци, да се брине о сиротињи и да се направи црква као духовно средиште које ће их повезивати…
Публика у Великој сали Градске библиотеке чула је и писма владике Мардарија и његов говор на Руском сабору у Москви 1917, због кога је убрзо морао да напусти Русију и са дипломатским пасошем оде у Америку, које је прочитао је Лука Тимотијевић.
В. Т.
ПРЕПИСКА СА ПРОТОМ ЖИВОЈИНОМ АЛЕКСИЋЕМ
Још једну занимљиву чињеницу испичала је Ирена Чоловић. Наиме, Свети Мардарије водио је веома живу преписку са протом Живојином Алексићем, који је био председник Духовног суда у Чачку. До ове преписке дошао је истражујући чачански вероучитељ Милош Живановић.
АМАНЕТ СВОМ РОДУ
Владика Мардарије се упокојио 12. децембра 1935. Своме роду оставио је аманет:
„Овај свети манастир, као зборно место Срба у Америци и општи дом молитве као вечну кућу Божију, остављам у аманет своме драгом српском народу да га после моје смрти чува и унапређује, да га као дивни споменик националне и верске свести остави у наслеђе нараштајима у овоме Новоме свету, да се за вечна времена зна и проповеда да је преко океана, далеко од своје старе Домовине, било у овој земљи Срба. За оне Србе и Српкиње, који су ме за 18 година мога рада у Америци помагали и тиме ми олакшали тешко бреме управљања Српском Црквом, молим се Богу да их милошћу својом награди, а од мене, њиховог владике, остављам њима и њиховим домовима мој владичански благослов“.
(Извор: Svetigora.com – према књизи др Ружице Чупић Марић „Свети Мардарије Љешанско-либертивилски и Свеамерикански – прва струна светосавско-косовског завета у Америци и Канади“, Цетиње, 2015.)
