Свети Григорије Палама се празнује у православној Цркви 14. новембра, aли je овом великом светитељу Цркве Христове посвећена и друга недеља Bacкршњeг поста. Био је Митрополит солунски и истакнути православни богослов и заступник исихазма.
Исихазам представља молитвену праксу у православљу. Етимолошки потиче од речи „исихиа” на грчком и значи „тиховање, мировање, ћутање“. Исихастичка пракса започиње покајањем и подвизима за очишћење душе и тела од страсти, а наставља се непрестаним упражњавањем унутрашње молитве срца. Плод таквог подвига је виђење божанске светлости, попут апостолског на гори Тавор приликом Исусовог преображења. Исихасти се најчешће препознају по коришћењу бројаница и по изговарању молитве „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног”. Молитву изговарају у себи и то тако што је изговоре по једном за свако зрно бројанице. Приликом једног уздисаја изговоре целу молитву и поново приликом издисаја.
Свети Григорије Палама рођен је у Цариграду у познатој породици пореклом из Анатолије, у Малој Азији, око 1318. године, са своја два брата Григорије је дошао на Свету Гору. За свештеника је рукоположен у Солуну 1326, а затим као отшелник (монах који бира пустињачки, усамљенички начин живота, могу се још срести под називом „еремити”) живи у околини Верије у Тесалији, да би се поново вратио на Свету Гору 1331, а веh 1337. године долази у богословски сукоб са Варлаамом Калабријским, схоластичарем (схоластика; хришћанско средњовековно учење карактеристично за римокатолике) са Запада. Спор је настао око питања могуhности виђења таворске светлости, што су Варлаам и Григорије Акиндин и њихове присталице оспоравали сматрајући да је Бог несазнатљив.
Они су још оштро оспоравали созерцатељну (созерцање, духовно спознавање и разумевање божанске суштине) праксу исихаста (тиховатеља) и могућност виђења нестворених божанских енергија.
Богословље Григорија Паламе је библијски утемељено и говори о човеку као духовно-физичком биђу. Исихастичким (тиховатељским) духовним методом и опитом кроз усавршавање могуће је да човек својим физичким очима види нестворену, вечну божанску светлост и енергију. Григорије Палама и исихасти јасно разликују божанску суштину која је несазнатљива и божанску енергију која је људима приступачна. Свети Григорије Палама се празнује у православној Цркви 14. новембра, а посвећена му је и друга недеља Васкршњег поста.
Варлаам и схоластичари су се држали рационализма у философији и богословљу. Држали су да је познање Бога само мисаоно, док суштинско познање Бога није могуће спољашњим чулима. Насупрот овоме, Црква, позивајуhи се на ауторитет Предања и Свете Оце, одбацује такво схватање. Варлааму је сметао начин живота и подвиг монаха и хришћана уопште, који је тада био непознат на Западу, односно, већ у то време био изгубљен. Западни монаси су углавном живели у свету и за свет. Варлааму је посебно засметало духовно искуство монаха-исихаста који су показивали да је могуhе опитно искуство божанске енергије и светлости. Варлаам их је због тога називао обмањивачима, масалијанима и пупкогледцима (омфалопсихити). Говорио је још да је таворска светлост створена и пропадљива. Атонски монаси су оваквим нападима били веома узнемирени и обратили су се Григорију Палами који је одмах почео да пише против Варлаама. Варлаам, опет, пише своје дело, Против масалијана. Григорије Палама је имао подршку цариградског патријарха Филотеја, царице Ане, затим царева Јована Палеолога и Јована Кантакузина. Исихасти са Григоријем Паламом на челу, у тим спорењима су тврдили да таворска светлост коју су апостоли видели приликом Христовог преображења, иако није сама суштина Божја, али је неразлучно савечна божанској суштини и она је природно својство и енергија Божанства. Та светлост није суштина Божја, већ енергија, благодат и слава која се даје светима из суштине Божје.
Колико су напади Варлаама били агресивни сведочи податак да је Григорије Палама прекршио завет ћутања и осамљености и изашао у свет, проговорио и писао да би оповргао ставове свог противника. Иначе, у средњовековној Србији је била изузетно заступљена исихастичка пракса. Након Грчке у Србији је било највише монаха тиховатеља. Утицај Григорија Паламе у Србији био је толико јак да му је цар Душан нудио да буде патријарх српски, што је Григорије одбио.
Григорије Палама је између 1338. и 1341. године написао три Тријаде у одбрану светих исихаста. Светогорски монаси су имали свој свештени сабор 1340-1341. године и издали су Светогорски томос у коме су одлучно бранили православно ставове. Цариградски сабор, у храму Свете Софије 1341, стао је на страну Григорија Паламе и светогорских исихаста, а Варлаама и његове присталице сабор је осудио као јеретике. Варлаам је после осуде отишао на Запад коме је духовно и припадао. Његову осуду су потврдили и потоњи сабори у Цариграду 1347, 1351, 1352. и 1368. године. Григорије Палама је изабран за солунског архиепископа 1347. године, али је на дужност због ондашњих политичких прилика ступио тек 1350. На путу од Солуна до Цариграда 1354, заробили су га Турци, али су га из ропства откупили и ослободили Срби. Умро ј е 1359. године, а за светитеља је проглашен 1368. од стране цариградског патријарха Филотеја, који му је написао житије.
Текст приредио вероучитељ Ђорђе Чоловић
