БЛАГО СРПСКОГ НАРОДА И ДУХОВНОСТИ
Пуни знања, љубави и светосавља били су Свети владика Николај, Јустин Ћелијски, отац Тадеј, Патријарх Павле, Свети Мардарије Ускоковић и преподобни Симеон Дајбабски.
– Они су као океан, али ћемо из плићака, колико будемо могли, покушати да „захватимо” њихове животе и дела. Беседили благо српског народа и духовност. Последње су локомотиве које су нас везале за вагон светих Немањића и српске средњовековне духовности. И данас, када је воз људске историје отишао у тунел, они су наша светла на крају тунела, светионици у тамној ноћи. Њихова дела ће се изучавати вековима, они ће нас надахњивати и показивати нам пут Христов који води у вечни живот – назначио је отац Предраг утицај наших савременика.
Највећу пажњу на предавању посветио је владики Николају (1881 – 1956). Тада је поменуто и да је после изгнанства у логор Дахау, владика отишао у Америку. У отаџбуну се враћа скоро пола века касније. Обистинило се све што је својевремено рекао свом братанцу Тиосаву.
– Рече деда владика да ће умрети у туђој земљи, да ће доћи на власт комунисти и све погоди, осим, да га ја нећу дочекати – рекао је Тиосав 12. маја 1991, дан пре доласка моштију Светог Николаја у Лелић. Ипак, обистинило се и то. Тиосав није дочекао следеће јутро…
– Свако ко прочита, бар једно дело владике Николаја, не може остати равнодушан. Чак и најокорелији атеисти. Нема ничега, од молекула до архангела о чему није писао. Једна свестрана личност – подсетио свештеник Предраг Шћепановић. Он је недавно у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис“ одржао предавање „Српски светитељи 20. века“. Предавање је организовало Удружење “Ирмос“ и део је пројекта „Дечији хор Ирмос“.
СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ
Друго велико име наше православне вере је Свети Ава Јустин. Рођен је на Благовести 1894. Истог дана, 85 година касније, упокојио се. Световно име му је било Благоје. Говорио је да је овај свет пун благовести, али и горковести. Те горковести су грех, смрт и ђаво. Одрастао је у Врању, у породици која је генерацијама била свештеничка.
– Студираће Београдску богословију, а професор ће му бити Свети владика Николај. Ава Јустин ће написати предговор за владикино дело „Молитве на језеру“. То је најлепши предговор који сам прочитао. Свети Јустин је у младости изгубио брата Стојадина, који је трагично настрадао, када је у возу видео да је промашио станицу. Изашао је на следећој станици и погинуо. Тако је Јустин донео одлучио да се замонаши да би био „ближи“ свом брату. Примиће монашки чин у цркви у Скадру и име филозофа. Заиста је био филозоф, али не земаљске мудрости, него Светог Духа. Биће и мученик, иако није тако скончао. Ипак, прогониле су га комунистичке власти. Једном је, 1946. године, у Манастир Суково дошло 200 војника по њега. Неки су ушли и у олтар са машинкама. Рекао им је: „Пуцајте, ако смете, или изађите напоље! Нисам разбојник, ја служим Свету Литургију!“ Сачекали су га напољу и петнаест дана је провео у затвору са Василијем Костићем, потоњим Бањалучким владиком и Жичким епископом. На чудесан начин је био макнут са списка за стрељање. Интевенисао је и Света Јаковљевић. После тога, тражио је само место где ће служити Свету Литургију… Дошао је у Ћелије, манастир у коме ће провести више од тридесет година. Био је велики молитвеник, ни средом, ни петком ништа није јео. За живота је сматран светитељем… Уходили су га за сваку реч, за сваку проповед. Једном му је једна монахиња рекла за једног полицајца да га прати. Он јој је одговорио: „Нека, има петоро деце, мора да их храни!“ Тај полицајац је дошао код оца Јустина и он га је исповедио и причестио. Те вечери је преминуо и више није морао да се бави тим нечасним послом… – навео је Шћепановић поједине детаље из живота Аве Јустина.
Отац Јустин је превео на српски језик „Житије Светих“. Док је боравио у Оксфорду, о светитељима му је причала старица код које је становао. Када ју је питао како она то зна, рекла му је да чита то дело.
На једној страни свог доктората написао је да је римокатолицизам деведесет пет одсто политика, а само преосталих пет вера. Енглези су тражили да уклони тај део, али он није пристао.
– Са друге стране, усрдно је примао римокатолике и протестанте. Под његовим благодатним дејством, многи су примили православље. Он није хтео да уклони ту страницу о римокатолицизму и говорио је да су у историји човека три велика пада, први је пад Адама и Еве, други Јудин, а трећи папин – подсећа свештеник.
Није на Оксфорду, али је Ава Јустин успео да докторира на атинском Теолошком факултету 1926. Годину дана касније, положио је професорски испит на Карловачкој богословији. Врло брзо је премештен у Призрен. Предавао је и на Битољској и Београдској богословији. Оснивач је Српског филозофског друштва, аутор многих дела, говорио је старословенски, грчки, латински, новогрчки, енглески, немачки, француски језик.
Упокојио се 1979. Ова година је у знаку неколико јубилеја, 110 година од његовог рођења, 45 од његовог упокојења…
ОТАЦ ТАДЕЈ ВИТАНОВАЧКИ
Рођен је на Томиндан, 1914. у седмом месецу, као недоношче. Био је потпуно слеп и мајка га је, мислећи да ће умрети, одвела код свештеника на крштење. Како кажу, тада се десило чудо – дете је прогледало! Стално су га задиркивали да је мали и зато што није могао да једе храну животињског порекла, говорио је отац Предраг о Тадеју Витановачком:
– Мислено је ратовао са оцем, који се по други пут оженио, после смрти његове мајке. Иако није изговорио ниједну реч, те мисли су му искомпликовале живот. Добио је два нервна слома, чак је и пушио. Једном, душа му је изашла из тела и, после тога је рекао да неће ни о чему бринути и да ће свој живот препустити рукама Христовим. У 18. години задесила га је болест плућне марамице. Лекари су му предложили терапију која би могла да му продужи живот за пет година. Пошто нису могли да потврде да ће тако бити, није је примио, отишао је у манастир Миљково код Амвросија Курганова. Ту је научио Исусову молитву и пронашао мир. Нажалост, Амвросије прерано умире, у 45. години.
Старац Тадеј је био велики познавалац људске душе, о чему је говорио и академик Владета Јеротић.
Свештеник је испричао и једну анегдоту. Док је још био искушеник, да би га заиста искушали, Тадеја су одвели у једну кафану и ту му је жена села у крило. Он у њој није видео похоту, већ будућу мајку. Те вечери, та жена је престала да се бави тим послом.
– Када га је 1941. ухапсио Гестапо, јавио му се бео младић, показао му мапу југозападне Србије и рекао: „Не брини! Још многе ћеш ти утешити.” Отприлике, тај југозападни део је Петровац на Млави и манастир Витовница. На чудесан начин је ослобођен. Они који су били са њим у ћелији, то нису видели. Отац Тадеј је схватио да су то били анђели, који опште мислима и не може свако да их види… – говорио је свештеник Предраг Шћепановић.
Тадеј Витановачки постао је познат тек 1975. године, када је, по благослову владике Хризостома, јавно проповедао. Био је у Пећкој патријаршији, на Светој Гори, Витовници. Стално је говорио о штетности мисаоног рата… Упокојио се 2003.
Свештеник Предраг Шћепановић га је упознао и питао за савет какву би девојку требало да изабере за брак. Отац Тадеј му је одговорио да буде побожна, а, ако није, најбоље је изабрати ону која је весела. „Када је жена радосна, радост је и у кући“, говорио је отац Тадеј…
Наставиће се
