Јово Ратковић, један од настаријих свештеника у Чачку, испунио је свој живот многим сећањима, јединим богатством које не може изгубити и које му нико, сем Бога, не може одузети. Похранио је за 83 године живота успомене на многе значајне људе свог времена, три патријарха српска, великог Светогорца Кирила, другове из богословских школских дана, од којих су неки данас владике… И на бројне своје парохијане у ивањичком и чачанском крају, браћу и сестре у Христу из цркве Александра Невског, београдских манастира Раковица и Ваведење у којима је једно време службовао. У све што је радио, трудио се да унесе љубав и топлину, па му се благост у гласу чује и данас у свакој реченици.
Више од пола века отац Јово службовао је у многим црквама. Иако већ скоро 20 година броји пензионерске дане, каже да свештеник остаје „до издиханија“. До пре пет година држао је службу у манастиру Ваведење на Топчидерском брду, а онда је, због здравственог стања, дошао у Чачак и од прошле године живи на Љубић кеју. Све донедавно, прича његов син Раде, који је и сам завршио Богословски факултет, отац је одлазио редовно у цркву, причешћивао се… Сада све ређе због година и болести, али је у молитви је ревносан, као што је увек био.
– Лепота и радост су одлика свештеничког позива, али понекад је ово тежак и тужан посао. Свако богослужење је велика припрема, јер је потребно сабрати се, саобразити себе. Као млад волео сам игру и песму… А кад се обуче мантија, мора се водити аскетски живот, остало постаје прошлост – започиње причу прота Јово, који има и две ћерке, Мирјану, правника у „Ер Србија“ и Марију, анестезиолога у Љубљани.
Рођен је 1936. у селу Бечањ, поред Мрчајеваца, као пети син, у богомољачкој породици Благомира Ратковића. Живело се и тада тешко на селу. Два брата су већ била на школовању, један за лекара, други за учитеља. Па, када је завршио школу у Мрчајевцима, мајка је најмлађем рекла: „Сине, за тебе нема места, бирај где ћеш и шта ћеш“. Брат од стрица је већ био у Призренској богословији, и по изгледу и понашању био му је узор. Тако је 1955. уписао Богословску школу у манастиру Раковица поред Београда, становао приватно и свако јутро долазио у манастир на богослужење, а онда и наставу.
– Иначе, из те бресничке парохије 12 момака је изабрало богословију, а само двојица нису обукли мантију. Био сам међу најнижим дечацима и у првој клупи седео сам са Марком (световно име рашчињеног владике Артемија), а иза је био Ристо (садашњи митрополит Амфилохије). У последњој клупи, увек особен и „на своју руку“, Зоран Јефтић (сада владика Атанасије) – присећа се уз осмех отац Јово и препричава анегодоту о „заказаном мечу“ у грудвању. Он, дешњак, и Амфилохије, левак, били су апсолутни победници, јер није било ниједног „промашаја“.
Из призренских дана школовања 
Хор Призренске богословије
После прве године прешао је у Призренску богословију, у којој је била још већа дисциплина. Из тог периода показује нам многе фотографије: са прве литургије владике Павла, касније патријарха, са устоличења патријарха Германа у Пећкој патријаршији 1958, када је Јово, због брзине и спретности одабран да чтецира (помаже при облачењу и свлачењу владике). Ту су и слике првог богословског хора у коме је певао… Када је пошао у четврти разред, добио је позив за служење војног рока у Марибору, одакле су успомене на чувеног Светогорца оца Кирила, у то време калуђера, који је тада дезертирао, а затим и емигрирао, прво у Аустрију, затим у Немачку и Америку.
После војске наставио је школовање у Призрену. Садашњи патријарх Његова Светост Г. Иринеј био му је један од професора. Сећа се поименице добро и других, Методија Муждеке, који је знао цело Свето писмо напамет, Марка Видицког, Војина Ракића, Младомира Тодоровића, Доментијана…
На Светог Саву 1961, патријарх Герман, који је тада администрирао Жичком епархијом, рукоположио га је у чин свештеника у Саборној цркви у Београду. На „пракси“ је био у манастиру Жича. Иако је требало да свештенички позив започне у селу Бољковци, подно Рудника, прву парохију добио је у селу Луке, код Ивањице, где исте године одлази са супругом Миленијом. Од рата у тој цркви нису имали редовног свештеника, па су младог проту жељно прихватили. За десетак година службовања успео је да врати народ у цркву, обнови саборни дух, двојицу младих мештана упутио је у Богословију, а двоје је отишло у манастир. Јелена је садашња игуманија Жиче, а Макарије, дугогодишњи сабрат Студенице… Обновио је у Лукама цркву и парохијски дом, али посебно велики успех била је изградња цркве у Осоници.
– У том селу сам затекао цркву брвнару из давнина, која је била склона паду. У темељу те богомоље пронађени су штит, мач и мошти, према претпоставкама, косовског јунака Павла Орловића. О томе сам обавестио стручњаке из Београда, али када су они дошли, црква је већ била опљачкана, однето је све, заједно са земним остацима. Нову цркву градили смо уз велики одзив парохијана, који су помагали колико је ко могао – присећа се он.
И баш на темељима те старине, прота Јово је направио нову цркву, коју је у октобру 1973. освештао владика жички Г. Василије (Костић). За то је од владике добио само „црвени појас“.
– Имао сам 12 година службе и владика ми је рекао „Пред тобом је будућност. Буди одсад као досад, на коју год страну да се окренеш…“ Ипак, од народа сам имао велико поштовање – прича он.
Понекад је у селу радио и као медицинар. Пошто је у војсци био болничар, слали су му ивањички лекари мештане и због инјекција.
Са сином Радом 
у чачанској цркви
– Све што сам радио, радио сам са љубављу. Трудио сам се да у све унесем љубав и топлину, у молитву, литургију, у опело… – казује отац Јово, у чијој је свесци у Београду остао списак са неколико хиљада имена за чије здравље или душу се молио на литургијама.
В. Тртовић
ЦРКВА АЛЕКСАНДРА НЕВСКОГ
Када је 1972. прешао у чачанску цркву, понуђено му је да буде старешина. Али, иако је сматрао великом чашћу да буде први свештеник задужбине Страцимира Немање, то је одбио, јер је у чачанској цркви било доста старијих колега. Од 1988. прешао је са службом у Београд. У томе му је помогао један од бресничких богослова протођакон Момир Лечић, тада шеф кабинета патријарха Германа, а после и патријарха Павла. Тако је почео своје дугогодишње службовање у цркви Александра Невског у Београду, за коју су остали везани и многи Чачани. У њу је отац Јово донео неки нови дух…
Када су почели ратови на овим просторима, водио је новоосновану милосрдну секцију, која је скупљала прилоге за пострадале, рањене, затворенике, старе, децу у домовима. Тако је био и први свештеник који је, заједно са млађим колегом Вајом Јовићем, ушао у Ортопедски завод „Рудо“, где су служили литургију и причестили инвалиде рата, по благослову патријарха Павла, од кога је и добио чин протојереја.
ЛЕП ГЛАС ВЕЛИКИ ДАР
Бог му је, поред многих дарова, каже, дао и леп глас. Био је дуго први тенор у хору Епархије жичке, а онда и Београдско-карловачке митрополије. Уз црквено појање, волео је, а и сада воли да запева неке народне песме. На једном парастосу у Невској цркви био је, сада покојни, Предраг Гојковић Цуне. После парастоса пришао му је и похвалио његово појање. Том приликом прота Јово му је отпевао његову песму „Играли се врани коњи“.
– Моји су сви лепо певали, и отац и мајка су били у хору. Још памтим божићне ручкове, када мајка почне да пева, а онда и сви ми… И ја сам, захваљујући хору, обишао целу Европу као свештеник – каже Јово и испраћа нас песмом „Ај, по градини месечина сија мека. Ај, то ме драга у присеку ваљда чека…“
