PROSVETNA LEGENDA SINIŠA AZANjAC
Nedavno je napunio 91 godinu. Uglavnom je ostao upamćen kao dugogodišnji direktor Osnovne škole ”Ratko Mitrović”. Ali, dokazao se mnogo ranije. Još u mladosti, kada je rukovodio Pionirskim odredom Srbije na ostrvu Badija kod Korčule. Trebalo je brinuti o 300 i više dečaka i devojčica. Siniša Azanjac je i jedan od osnivača osmogodišnje škole u golijskim Devićima.
Odrastao je u višečlanoj porodici u ivanjičkom selu Rokci. Sinišini roditelji Momčilo i Vukosava imali su sedmoro dece, tri ćerke i četiri sina. Ni težak život između dva svetska rata nije ga odvojio od škole. Osnovnu je završio u Međurečju sa odličnim uspehom, a Gimnaziju u Ivanjici. Iz tih dana ostaju preživljeni predratni i ratni nameti, nemaština, uspomene na nastavu u lokalnoj kafani. Đaci su od kuće donosili stolice. Nisu imali nu udžbenike… Završava i Višu pedagošku u Titovom Užicu.
Posle školovanja i vojske, početkom pedesetih kreće na još jedan životni put. Iznova se pokazalo – stvaralački. Vraća se u ivanjički kraj, u Deviće, najpre kao učitelj i nastavnik srpskohrvatskoj jezika, a onda kao upravnik i direktor. I tu je trebalo sagraditi novu školu. Iz temelja.
– Svi su se angažovali, od dece do najstarijih. Davali su šta su mogli, materijal ili novac, a ulagali su i rad. Još imam sačuvani spisak svih priložnika. Bili su mi dragi svi dobrovoljni prilozi. Posebno oni manji. Narod je od svoje nemaštine izdvajao za školu – priča Siniša. I uspeli su, osim velelepne škole, sagrađen je internat za đake i stanovi za nastavnike, uređena je velika bašta za povrće, koje je korišćeno za ishranu učenika.
Tu u Devićima, Siniša je upoznao buduću suprugu, učiteljicu Dobrilu Pavlović iz Ljubića. Dobili su i sina Slavišu, kasnije ćerku Slavicu. Ali, životni put je porodicu Azanjac doveo u Čačak. Siniša je u novoj sredini najpre radio u Sekretarijatu za prosvetu i kulturu, a potom vodio Centar za društveno-ekonomsko i marksističko obrazovanje Radničkog univerziteta ”Kosta Novaković”. Bio je i predsednik Saveta za kulturu i Fonda za kulturu Čačka, kao i Kulturno-prosvetne zajednice, jedno vreme i sekretar Opštinskog veća Saveza sindikata. Njegova supruga Dobrila radila je kao učiteljica u Osnovnoj školi ”Dr Dragiša Mišović”.
Usledio je i dolazak u Osnovnu školu ”Ratko Mitrović”. Kako god ga pamtili, nekadašnji đaci saglasni su da je bio legendarni direktor, ne samo zato što sećanje na njega budi uspomene na najlepše dane detinjstva i mladosti. Sve što je zahtevao od učenika i kolega, pokazivao je sopstvenim primerom. Jedno vreme je u školi radio i sa svojim profesorom muzičkog vaspitanja Dragoljubom Jovaševićem. ”Mnogo znanja, mnogo stvaralaštva”, opisuje svog nekadašnjeg profesora. Sreli su se ponovo 1970, kada je Siniša postavljen za direktora.
Osim te nezibežne discipline u školi, brojnih nastavnih i vannastavnih aktivnosti, svima je ostao u sećanju i Sinišin ”Fiat 850”. Vozio ga je 42 godine.
– Moja supruga je govorila da, kada bolje razmisli, taj auto nam je bio jedini luksuz u životu! – kaže Siniša. Zanimljivo je i da za sve te godine vozačkog staža nije napravio nijedan saobraćajni prekršaj…
I da ne ostane samo automobil kao njegov zaštitni znak. ”Ratko Mitrović” je bila jedna od najboljih škola. Ostvarena je saradnja sa Slovenijom, naši učenici su tamo odlazili na zimovanje, a njihovi na letovanje u Ulcinj. Škola je imala saobraćajni poligon, organizovana su i takmičenja ”Šta znaš o saobraćaju”. Među brojnim nagradama i Zlatna plaketa za ostvarene rezultate u školskoj 1984/85…
Dugogodišnji direktor Osnovne škole ”Ratko Mitrović” penzionisan je 1993. Za četiri i više decenije rada, primio je mnoga priznanja, diplome, zahvalnice. Od Spomen značke za nesebična zalaganja i uložen trud na izgradnji naše zemlje od 1946. do 1952, već je pomenuto da je šest puta bio udarnik na radnim akcijama, do Ordena rada predsednika Federativne Narodne Republike Jugoslavije (1952), Oktobarske nagrade Čačka (1982).
Pre nekoliko godina Siniša je ostao bez ćerke Slavice i supruge Dobrile. Od Slavice ima unuku Jovanu. Tu je i Momčilo, Slavišin sin. Još dve velike, najveće nagrade!
Ја сам био ученик те школе, одликаш. Боље да ме ништа нису научили у том комунистичком испирачу мозгова (не различитог од осталих у то време). То образовање ме је водило до крајње несмисленог живота и нејасног пута. Да се Бог није смиловао и отворио ми очи само би паклу могао да се надам. Нисам имао проблемна са овим комунистичким кадром испраног мозга, али никада не могу да заборавим графит који се стално обнављао док нису најзад прекречили читаву школу Дишо ерцовски ку..чић. Да Бог да да то увиди и да се покаје на време, очигледно је био моралан само затровам комунизмом. Овакви текстови му само помажу да не види колике су последице њихових активности (види нас какви смо и где смо)