ПРАЗНОВАЊЕ ЗАВЕТИНА НА ТЕРИТОРИЈИ ГРАДА ЧАЧКА
Заветина, обетина, литије или крсти је народна светковина која се празнује у селима и градовима. Свако село и сваки град има свог светог заштитника, кога слави и светкује. Заветине се најчешће празнују у време пред почетак Петровог поста, од Великог и Малог Спасовдана, преко Првих, Других и Трећих Тројица, до Беле недеље (Белог петка, Беле суботе и Беле недеље). Поједина села прослављају обетине у јесењем периоду. Реч обетина је старословенског порекла, што значи “завет”, односно “свечано обећање”, објашњава за наш лист етнолог Снежана Шапоњић Ашанин.
МОЛИТВЕ И УРЕЗИВАЊЕ КРСТА
У оквиру пројекта “Сеоске славе и записи на територији Града Чачка”, који финансира Министарство културе, а реализује Центар за неговање традиције, у осам подјеличких села истражени су, пописани и фотографисани сви записи.
– Укупно је пописано 59 записа, од којих су две трећине углавном старији од 30 година. Забележили смо и примере нових записа који су закршетни пре неколико година. Највећи број засписа су стабла храста и липе, а мање су заступељна дрва шљиве и ораха. Од укупно 59 записа, по 11 је у Слатини и Качулицама, по седам у Паковраћу, Рајцу, Трнави и Атеници, пет у Липници и четири у Кулиновцима. Највећи број учесника литија забележен је у Качулицама, где мештани прослављају Бели петак. Свако село има своје специфичности, али посебно је лепо видети раздрагану децу. Интересантно је да је у Липници барјак носио дечко на коњу. Највећи и, вероватно, један од најстаријих је храст у Трнави – наводи за “Чачански глас” поједине занимљивости Јелена Милићевић, етнолог-антрополог Центра за неговање традиције Чачак.
У српској традиционалној култури одувек су се заветине обележавале као веома важно културно наслеђе. За разлику од крсне славе, која је уписана на Унескову листу нематеријалног културног наслеђа, заветине су светковине које обележава једна заједница, једно село, или један град.
– Заветина је дан, када се једно село или град заветовало да ће славити свеца, за кога становници верују да штити њихову друштвену заједницу. Посебну важност овог обичаја има дрво запис, јер је вероватно у предхришћанском времену настало обожавање дрвета. Некада је стабло представљало и сам храм. У недостаку цркава људи су се молили испред неког дрвета, обраћајући се као божанству и очекујући да ће их заштитити и учинити их срећним. Закрштавање стабла има велику хришћанску симболику. На свако дрво запис урезује се крст ножем, секиром, неким сечивом и посипа освећеном водом и вином. Стабло се обично окити цвећем и слаткишима. Учешће цркве у прослави заветине говори колико је предхришћански обичај постао важно хришћанско обележје. Свештеник код стабла чита молитве за благостање села, да роде њиве, виногради, да Господ подари довољно сунчаних дана, али и кишних, све што је потребно земљишту да би летина била што роднија, а људи срећнији и задовољнији – објашњава етнолог Народног музеја Снежана Шапоњић Ашанин, напомињући да дрво запис може да буде на неком заједничком земљишту, на раскрсници путева, или и у дворишту породичног имања, домаћинства.
“ДАЈЕШ БОГУ, АЛИ БОГ ТРИПУТ ВРАЋА”
Према речима етнолога, један од главних верских елемената овог обичаја је обилажење посвећеног дрвета, од којег се очекивало да утиче на летину и да је сачува од непогоде. Управо због тога су бирана велика и разграната стабла, најчешће храстово или орахово. Строго је било забрањено свако скрнављење записа и посвећено дрво се није могло одсећи све док се не сасуши.
– Око дрвета се обилази три пута. Уколико село има Цркву, литија са барјацима, иконама и крстом креће од храма, после јутарње молитве која је посвећена свецу, који се слави. Прво се закрсти стабло у порти Цркве, а потом се обилазе остали записи. Село може да има само један запис, или три, пет, па чак и једанаест. Када се обиђу сви записи, верује се да је направљен магијски заштитни круг и да је село заштићено од непогода, невремена и несрећа. У неким селима се чак меси и славски колач, приносе жито и вино, пали свећа, све што је карактеристично и за крсну славу. А у појединим селима се само чита молитва и урезује крст. Али, увек се припрема гозба како би се људи окупили и да би се приношењем хране умилостивио светац да селу подари благостање. У нашем народу се каже: “Дајеш Богу, али Бог трипут враћа” – подсећа Ашанин.
Саговорница наглашава да се у градовима, као заветни дан, прославља градска слава. Углавном, у градовима нема записа, али свештеници са верницима, после јутарње Литургије или уочи празника, направе магијски заштитни круг.
– Обележавање заветина је стар обичај српског народа. После Другог светског рата тај обичај се спорадично изгубио. Није било дозвољено да се религиозни обреди одржавају ван порте Цркве, па су тако угашене литије. Али, становници села су се, ипак, окупљали поред дрвета записа, палили свеће, приносили жртве, окупљала се фамилија. На пример, у селу Ланиште, код Јагодине, мештани никада нису прекидали окупљање испод храста и увек су доносили колач и правили заједнички ручак. Литије су поново обновљене деведесетих и почетком двехиљадатих година. Данас скоро свако село обележава свој заветни дан, што је јако добро, јер је то верска традиција која је заживела и која заслужује велику пажњу српског народа – закључује Снежана Ашанин.
Н. Р.
Фото: Архива Јелене Милићевић
