НЕОБИЧНЕ ПРИЧЕ О ДЕТИЊСТВУ ВЕЛИКИХ ПИСАЦА
У оквиру манифестације „Штампана реч 2023”, у понедељак, 12. фебруара, у Градској библиотеци “Владислав Петковић Дис”, чачански основци имали су прилику да открију још једну занимљиву књигу Зорана Милекића „Кад су велики писци били деца”. О штиву, које је недавно оплеменило фонд Одељења за децу и младе, говорили су писац и библиотекар Оливера Недељковић и завичајни писац, наставник историје и аутор ове публикације Зоран Милекић. Школарци су уз помоћ библиотекара Невене Аџемовић одговарали на питања из кратког квиза, решавајући загонетке и дилеме у вези са биографијама великих књижевника који су некада били деца, баш као што су они сада.
„Сваки велики писац постао је то зато што је у детињству заволео књиге и доживео нешто што га је после определило да буде човек од пера”, навео је Зоран Милекић у редовима промовисане публикације. Аутор је своја два велика интересовања, историју и књижевност, спојио у својим књигама за децу и одрасле. Одрастао је међу књигама и стриповима и како је једном приликом изјавио он се практично и не сећа времена када није знао да чита. „Читајући биографије писаца схватио сам да се подстреци за писање често налазе у детињству, а можда је тако и у мом случају”, казао је Милекић и додао да је при писању ове књиге користио животописе, интервјуе, писма, али се није трудио да створи монографију оптерећену подацима, већ књигу пријемчиву деци.
Оливера Недељковић обраћајући се младој публици казала је да „нису само књижевни јунаци, већ и писци који су их створили и чија нас лица помало строго гледају из читанки и чија необична имена стоје на корицама обавезне школске лектире, били деца налик вама, несташна, ведра, бунтовна, несхваћена, потиштена, спремна да прекрше правила одраслих – у то се потрудио да нас увери и заиста у томе и успео књижевник Зоран Милекић”, додавши да су биографије писаца исприповедане на занимљив, често духовит начин, лепим књижевним језиком и једноставним стилом.
Уколико се завири у књигу „Кад су велики писци били деца” може се видети да је за сваког књижевника начињена лична карта, исписана кратка животна прича и издвојене мудре мисли, уз шта долазе и илустрације и понека фотографија. Шта је Иво Андрић желео да буде кад порасте; како је машту Бранка Ћопића распламсавало причање његовог стрица Ниџе који је о белом свету „плео разне измишљотине” јер је био рудар у Америци; како се Караџић Вук својим именом бранио од вештица – неки су од назначених детаља. Може се из ове публикације сазнати и то како је Исидора Секулић листала шарене лексиконе и књиге о поларној светлости, мору, животињама и то нигде другде него у једном старом бурету. Међутим, поред занимљивости, књига доноси и податке о тешким ситуацијама у којима се, на пример, налазила породица Данила Киша, који је затечен ратом често мењао адресе, док му оца одводе у логор, што ће касније и бити теме његових прозних дела. Како су одрастали и шта су прво написали Растко Немањић, Петар Петровић Његош, Доситеј Обрадовић, Милош Црњански, Стеван Сремац и други, такође, се може дознати у овој илустрованој збирци биографија и прича.
– Ако књигу “Кад су велики писци били деца” будете пажљиво читали, а она се може читати, поглавље по поглавље, када вам школске и друге обавезе то дозволе, сазнаћете колико је многима од њих било тешко да се изборе са родитељским амбицијама и да уместо државници, трговци, правници постану писци; колико је одлука Његошевог стрица да он постане његов наследник на државном и црквеном трону, што је значило да се најпре мора замонашити била изненађујућа; а како је Растко Немањић морао да се одупре вољеним родитељима и побегне на Хиландар. Можда у Нушићевој младалачкој занетости позориштем и родољубивим комадима, великој љубави Милоша Црњанског према фудбалу и уметности, а жељи Данила Киша да буде сликар и виолиниста, препознате неку своју склоност или опчињеност одређеним спортом или уметношћу. Без сумње да ћете у дубоким часовима осаме у којој размишља и чита девојчица по имену Исидора Секулић, сталном испитивању граница родитељског стрпљења и несташлуцима које су чинили Јанко Веселиновић, Меша Селимовић или Мирослав Антић, проблемима са компликованим математичким задацима због којих је будући “Нобеловац” Иво Андрић, чак понављао разред, или неузвраћеним симпатијама, које је према једној девојчици гајио Бранко Ћопић, лако препознати детаље из властитог, или одрастања својих ближњих. На њиховом примеру схватићете колико је важно бити истрајан да би наше жеље постале стварност и да се, на путу до њиховог остварења, морају превазићи и порази и разочарања, а да се све може постићи захваљујући љубави и посвећености ономе што волимо – нагласила је Оливера Недељковић, верујући да ће школарцима, након читања књиге Зорана Милекића, важна књижевна имена и њихово стваралаштво постати много ближа, него до сада и да ће их потражити у својим кућним библиотекама, или на полицама у школској и Градској библиотеци.
Приредила: Н. Р.
Извор и фотографије: Градска библиотека
