РОМАН „ШЕТАЧ“ ЈОВАНКЕ ЖИВАНОВИЋ ПРЕДСТАВЉЕН У ГРАДСКОЈ БИБЛИОТЕЦИ
– Све се може одбранити ћутањем, па и оно што у човеку највише светли, а што је несмотреним блеском на себе скренуло пажњу оних којима светлост смета. Све учинити и заштитити себе од ниског, мрачног и вулгарног. Принципијелност је лако изједначити са тврдоглавошћу, а она то најчешће и јесте. Само један принцип заслужује одбрану, а то је принцип личне етичности или „морални закон у себи“.
Тако, поред осталог, кроз Кантов категорички императив, промишља чачанска списатељица Јованка Живановић у свом новом роману „Шетач“, који је публици представљен у среду, 21. априла, у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис“, у оквиру 22. манифестације „Штампана реч“. Књигу је у библиотеци „Лађа“ Издавачке куће „Градац К“ објавио и уредио Бранко Кукић, а графички опремио Миле Грозданић.
У уводној речи о овом комплексном делу о чему сведочи и сам наслов књижевне вечери „Механизам можданог плашта“, водитљка програма Тања Вуковић указала је на „густо ткано штиво романа“ ове завичајне ауторке о коме су један од кључева за разумевање понудили у својству књижевних критичара професори српског језика и књижевности Данијела Ковачевић Микић и Слободан Николић. На самом почетку романа налази се необично писмо Чуду, наглашавајући да је Ч написано великим словом, а мистерија дубока… Иако не знамо како се главни лик зове, већ сам назив Шетач указује на његово битно облежје. Шетач свој рукопис оставља на клупи у парку, можда са надом да га неко Чудо узме, или да га одбаци у канту за отпатке. Како у животу ништа није случајно и овде се појављује неки нови Макс Брод који покушава да остављним страницама удахне нови живот. План ишчекивања чуда, да ли је то шегачење или вера и могу ли се једном сасвим нерационалном поступку дати ова имена, дилеме су које поставља и сама ауторка романа, а пред читаоце доноси водитељка.
СУОЧАВАЊЕ СА СОБОМ
И своја претходна дела каже Јованка писала је из рода ОН, а суштину њеног књижевног промишљања чини потреба за самоспознајом.
-Све што пишем је хиперсензибилним људима који, као да иду на прстима кроз овај свет и живот само да не би повредили никога. Да ли је то дар или крст, питао се један свештеник, а ја то не бих раздвајала. Ништа није опсесија узалуд, јунак романа се стално пита ко сам ја, ко сам ја, а ко се међу нама никада то није запитао… Ко се понекад није сакрио иза сопственог „лудила“… Реч је о снази суочавања са сопственим боловима и не одустајању док се не нађе, не открије корен проблема. Душа се види по цртама лица и држању…
А о Шетачу, који је покренуо тему бекства у ћутање, једноставно каже: – Био је необичан, леп, потпуно незаинтересован за околину и достојанствен у својој тишини…
Јованка Живановић је рођена 1959. године у Теочину код Горњег Милановца, а живи у Чачку. Објавила је књигу прича „Метаноја једне ћурке“, 2014; роман „Приватна пошта Лазара Предојевића“, 2016; роман „Путници од стакла“ 2016, који је преведн и на енглески језик и објављен у америчкој издавачкој кући Далкез арсхиве пресс из Чикага у преводу Јованке Калабе.
ЧОВЕК ОСАМЕ НАСУПРОТ ЧОВЕКУ ГОМИЛЕ
Своју кратку беседу Слободан Николић започео је насловом књиге „Мртав је демон теорије“ Евђенија Симеона, наводећи своје импресије о, по његовом мишљењу, две кључне наративне сцене у овом прозном остварењу, иако их им још. Он тврди да Јованка Живановић потеже за добро опробаним књижевним благом, али истовремено никада одгонетнутим животним теретом – испитивачким ратом човека на самога себе путем дуплирања сопства. Све време Шетач се обраћа могућем Читаоцу који је за њега Чудо, а заправо самом себи. Запитао је Николић и да ли је неко међу нама имао прилику да сретне реалну особу која је била позната под именом Шетач у нашем граду, чије је јавно (не)осцилирање било инспирација и полазна тачка у настанку овог дела. Он је био пример Чуда. Кључним у овом роману Николић сматра два момемнта. Један се тиче детета, а други сна главног јунака. Цео роман можемо схватити као неки врсту припремног солилоквијума, жеље да се условно, унутрашњи монолог претвори у дијалог. Али с друге стране, тишине у овом човеку, јендоставно нема. Он се добровољно прикрио, добровољно је ставио оклоп неког средњовековног витеза и као да више не жели да изађе напоље. Да ли је усамљеност један чин оправдане али суморне катарсе која надилази принципе објективне логичне датости? Код социјалних изопштеника, поготово ако је бег потпуно добровољан и осењен слободним хтењем, постоји изоштренија и јаснија крајност сопствене егзистенције у односу на логиком умирен, али неистраживачки свет.
-Шта је то што Шетач поседује, које то „уклето“ сазнање ровари по његовом скривеном пределу свесне душе? Наше изгнанство, поготово оно које је добровољно, заправо је наша тишина пред светом који не разумемо или не желимо да прихватимо у његовој поражавајућој злоби. Тишине у овом човеку нису желеле да изађу напоље, у спољни свет, што мени није нимало чудно, јер овај свет није наклоњен човеку, тако да је један од начина да се од њега заштитимо и повлачење у себе, у сопствену љуштуру и осаму, никако у усамљеност која може изгледати као нека врста обољења, али осама и те како може да буде и лековита. Други штит је бескрајно ћутање, а Шетач је изабрао и једно и друго – наводи Слободан Николић.
Друга импресији коју професор издваја јесте у свести самог Шетача, а то је дете, односно, слика детета коју он гледа и не зна да ли је то он или неко друго дете које му нестаје у длану као кап воде. Он се очајно и базгласно буни што му то дете неминовно нестаје међу прстима. „И тај бол због ишчезнућа детета, с претпоставком да овде није реч о историјском губитку детињства кога се по правилу радо сећамо, је ишчезнуће онтолошке категорије невиности, односа према свету који подразумева детињу природу, то неначето искушење“, наводи Николић и епилошки оставља читаоцима веома круцијално питање: Ко бар некада није пожелео да буде потпуно човек осаме, насупрот човека гомиле?
ПОД МОЖДАНОМ КОРОМ ШЕТАЧА
Своје излагање Данијела Микић Ковачевић започела је дилемом и тврдњом да је веома тешко дефинисати ком жанру припада и ком читалачком кругу је намењено дело „Шетач” Јованке Живановић.
– Ја бих га најпре одредила као позитиван књижевни ексцес или инцидент, јер на ваги између филозофије и књижевности превагу односи проживљена, примењена филозофија. Форма дела јесте књижевна ‒ његова композиција одговара форми романа подељеног на 12 поглавља којима претходи цитат Чеслава Милоша на почетку, као мотивација и антиципација садржине, уз уводну реч литерарног Макса Брода, женског наратора који је спасио рукопис (што је илустрација отклона писца од јунака и дела), док иза сваког поглавља следи кратка медитација, рефлексија или коментар, као савремени пандан ономе што су некоћ била наравоученија – каже Данијела Ковачевић Микић.
Она наводи да структура дела почива на (постмодернистичком) поступку пронађеног и спасеног рукописа, што јесте књижевни поступак. Ту књижевну контуру, међутим, ауторка је у потпуности испунила филозофским, психоаналичитичким, мистичким, аутопоетичким, есејистичким, теолошким, фантазмагоричким и другим наративима који нису чисто литерарне природе… Ово дело није причање приче о фиктивним јунацима и њиховим односима и збитијама, настало подржавањем стварности; ово дело суштински сведочи о једином могућем расту сваке личности, а то је раст по духовној вертикали. Стога дело не прича причу о нечему што се догађа споља и стварносни рам у ком егзистира јунак сведен је на минимум, а нарација представља покушај исказивања оног непоновљивог, јединственог и неизрецивог што је у сржи самог бића.
Аутор се у овом делу јавља и као својеврстан алтер его свог (анти-)јунака, јер мисао од које се полази јесте да, не само што је сваки човек непоновљив и јединствен у свом духовном развоју, већ ни живот није јединствен, не постоји сам по себи, исти за сваког, већ је толико многострук и многолик колико нас има баш зато што се упознаје искључиво из сопствених искустава стварности, била она директна или посредна, проживљена и схваћена путем литературе и читалачког искуства.
Реч је о покушају самоспознаје и изрицања садржаја оног неизрецивог што се и код Чеслава Милоша и код Јованке Живановић именује показном заменицом ТО, а то је „нешто јако, урођено жилаво, рођено с нама, смештено у утробу да мирује док не дође час, а час је кад се превише нагутамо осредњости, кад дозлогрдимо сами себи, јер кренусмо сами против себе.” Јунак је одређен као сумасишавши, али реч је заправо о хиперосетљивој индивидуи која после нервног растројства и залечене кризе свесно бира да носи стару дијагнозу, јер јој маска лудила омогућава да буде слободна од других и окренута ка интензивнијој, узбудљивијој, лепшој стварности – оној изнутра. Кад јунак ништа не чини да буде друштвено комуникативан, а писац рачуна макар на једног читаоца кадрог да прати дело настало тамо где се писањем заправо стишава крик, онда се логично поставља питање да ли је такво дело уопште саопштиво публици, било на књижевној вечери, било у тишини читања? Јованка Живановић није писац који има бројну публику, али она својом ерудицијом и церебралном емотивношћу просто има фанатичне поклонике, људе који и сами и беже од живота и немају саговорнике и најинтензивније живе изнутра, бранећи „морални закон у себи и звездано небо над собом” од свега примитивног и вулгарног што их споља стварно окружује – истиче Ковачевић Микић.
Да је пред нама дело које се не отвара лако читаоцу Данијела поткрепљује условљеностима, јер карактеролошко тројство јунака чине: меланхолија, носталгија за нечим што има само метафизичко постојање и емпатија (према онима који су озлеђени стварношћу), а наративно тројство: уметност, филозофија, религија… Трагања за Истином (једином, Богом, из угла верујућих) или истинама (бројним, за апстрактну интелигенцију) подразумевају и одговарајући избор стручне литературе која се рефлектује кроз неухватљиву мисао јунака. Осим Јунга и Канта, битно место у овом штиву има и Емануел Сведенборг (мистик рођен у 17. веку), који је проповедао спасење кроз дела, права дела која садрже читавог човека, његов дух и његов ум.
Спознаја сопственог бића и као друштвене јединке и као ствараоца главни је апстрактни мотив ове хибридне прозе. Стога су аутопоетички коментари, уз цитате и интертекстуалност сегмент дела који би посебно требало анализирати. С обзиром на то да се дотиче и православне психотерапије Јеротеја Влахоса, и Достојевског као најзначајнијег писца чије стварање почива на православљу, уз библијске цитате и интертекстуалност, не чуди мисао да писање има и лековито својство након праска душе, али је и „компензација нечег, и рехабилитација и ваздух и мирно срце”. На примеру Владислава Петковића Диса, Исидоре Секулић и Јована Скерлића, Јованка Живановић се пита да ли ће савремени књижевни арбитри имати слуха за овакво писање који истиче дубоко из нутрине бића и описује оно што је под можданом кором или је то ход по опасној ивици пропасти, приватна контемплација и приватна потреба? Као што су чудна ћутања падала по Дису и порађала његова најцрња дела („Оргије”, „Распадање”, „Погинули дом”), кроз своја ћутања лута и Шетач и из њих износи записе ума и душе које ће умети да читају сви они који су и сами у себи отишли од људи и прозаичне или агресивне и вулгарне стварности, спасавајући, попут Шетачевог прерано отишлог оца, „малог Бога у себи”.
Зорица Лешовић Станојевић
