ПЕНЗИОНЕРКА ЦАНА СМИЉАНИЋ, И ПОРЕД ВЕЛИКОГ ОШТЕЋЕЊА ВИДА, УСПЕШНО ТКА И ПЛЕТЕ
Она је задовољна и срећна жена. Такву је многи виде, али тако за саму себе каже и Цана Смиљанић, шездесетшестогодишња пензионерка, која је у себи сабрала многе „професије“. То што је рођена са великим оштећењем вида, сада јој је остало само три процента, потпуно је у сенци, пред њеном упорношћу и свим вештинама. Од пре десетак година је и ткаља, а овај занат савладала је мање-више сама. Разбој за ткање је тада стигао у дом Смиљанића, али је Цана имала теоријско предзнање, јер је супруг Драгољуб раније радио на аутоматској ткаоници. Уз то, од детињства воли ручне радове. Исплела је ко зна колико џемпера, сама смишљајући мустре. Па и данас радо узме игле у руке. За ткање се заинтересовала када је сазнала да овај занат могу да савладају и слепи. Како каже, био је то изазов, коме није могла да одоли.
– Волим ручне радове, целог живота сам нешто плела. А онда сам чула да један човек из Чачка продаје разбој. Он ми је показао само како се пређа намотава на рам и како да уводим жице. То је и најважније, јер за то треба много времена. Учила сам, после, корак по корак, мало из неких књига, али више сама… Није то тешко, када се почне, иде, чини се, само од себе. Али, мора све да се доведе у ред, пре него што се започне само ткање – настоји Цана да објасни лакоћу са којом је савладала разбој, само за лаике веома компликовану „машину“. Па, за простирку коју тренутно ради морала је да „уведе“ 192 жице!
Воли рад на разбоју, али каже да нема толико поруџбина и то јој је жао. Савремени начин живота „осиромашио“ је и осећај за лепоту дела људских руку. Има, ипак, и оних који знају вредност рукотворина. Највише су тражене простирке за двоседе, троседе, фотеље, стазице, подметачи за столице… Намерава да почне да тка и неке одевне предмете, пре свега популарни пончо. Истина, признаје, до сада није много излагала своје радове, нити их је тако нудила на продају.
– Има ткаља које од овог посла живе, ја више радим из задовољства. Када урадим нешто ново, ставим то на свој фејсбук профил. Ако се неко заинтересује, он ме контактира, каже шта жели…
Зими је много више за разбојем. Лети, па све до касне јесени, помаже супругу у радионици за цеђење сокова. Воли када јој дођу унуке Анђела и Вида. Ни ћерка Бојана, ни оне нису показале много занимања за разбој, али старија унука Анђела воли да слика, па их стално обрадује неким својим радом за рођендане, празнике. Недавно је била уз своју баку на изложби у Градској библиотеци, коју је за Дан особа са инвалидитетом, организовао „Зрачак“. Цана је на штанд Савеза слепих и слабовидих, у коме је један од првих чланова, донела своје рукотворине, а унука своје слике. Била је неописиво срећна, јер је једну своју слику тада продала.
Цана је завршила Основну и Средњу школу „Жељко Рамадановић“ у Земуну. Иако се као дете одвојила од породице, радо се сећа тих дана. Као манипулант ТТ веза прво је радила у Ужицу, а онда прешла у Чачак, где се запослила у „Електродистрибуцији“ на телефонској централи. Са тог радног места, пре 15 година, отишла је у пензију. Можда је и ова основна професија усмерила на савремене технологије. Веома лако је „савладала“ мобилни телефон, рачунар, лаптоп, па су јој говорни програми намењени слепим особама, помогли да се још у много чему усаврши и обогати свој живот. Воли књиге, а посебан програм јој омогућава да „чита“ уз многе друге послове, па и да тка, плете, распрема по кући… Посебан апарат добила је преко Фонда 2017. године, али је и пре тога налазила начин да дође до књига. Раније, пре рачунара, користила је велики магнетофон. Сада књиге по жељи поручи из Народне библиотеке Београда, које јој стигну за дан, два. Поред тога, многе књиге може да пронађе на интернету. Некима се враћала више пута, попут романа „Јадници“ Виктора Игоа, „Гроф Монте Кристо“ Александра Диме, „Прохујало с вихором“ Маргарет Мичел, али прати и савремену књижевност.
– Највише волим када сам сама за разбојем и онда читам. Тада изгубим појам о времену – каже Цана.
Воли и путовања, па користи сваку прилику када чачански Савез организује неки излет. Недостаје јој помало окупљање у самом Савезу, када су бар два пута седмично долазили – жене да плету и везу, мушкарци да играју шах или домине. Организоване су изложбе, такмичења у кулинарству… Али, како и Цана примећује, све мање је таквих дружења, јер су се времена, па и људи променили.
В. Т.
НАУЧИЛА ДА МУЗЕ И СИРИ
Када су се из града преселили у Коњевиће на породично имање, Цана је научила или се присетила многих сеоских послова. Једно време су имали козе, па је научила да музе и прави сир. И сада радо сири, а млеко јој доноси комшија.
ПОМАЖЕ И У РАДИОНИЦИ
Драгољубу није лако, каже у шали, да живи са тако вредном и задовољном женом као што је Цана. Али, настоји да иде у корак са њом. Пре 14 година почели су са услужним цеђењем воћа. Посла има много. Од првих вишања у јуну, па све до децембра, тоне воћа прођу кроз њихову радионицу. Рекорд је када су за сезону исцедили (и пастеризовали) 53.000 литара сока од разног воћа, па и поврћа. Све је више људи који воле да пију домаће сокове, па код Смиљанића долазе не само из Чачка и околине, већ из Краљева, Крушевца, Београда, Шапца, Ваљева, Трстеника, па чак и из Ниша…
