ИНТЕРВЈУ: СРПСКО-РОМСКИ-НЕМАЧКИ ПЕСНИК ЈОВАН НИКОЛИЋ ЈОФ, ЈЕДАН ОД НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ ПРЕДСТАВНИКА РОМСКЕ ЛИТЕРАТУРЕ
На недавном “Поетском маратону”, организованом у оквиру јубиларног 60. Дисовог пролећа и Националне престонице културе, учествовао је и песник Јован Николић Јоф. Писац из Србије, који је 14 година провео у Чачку, а од 1999. живи у Немачкој, био је гост две тематске целине, “На Морави” и “На раскршћу”. У Дисовом амфитеатру на Градском бедему, поред осталих завичајних песника казивао је своје стихове, а потом и у Галерији Градске библиотеке, у мултимедијалном сегменту посвећеном европским песницима. Његова поезија је преведена на више од 20 језика, а поред бројних поетских збирки, објавио је и позоришне текстове. Посебно се издваја његова књига “Бели гавран, црно јагње”, која је 2011. изабрана за Награду “Књига за град”, коју додељују немачка Кућа културе и новине “Kolner Stadt-Anzeiger”. У интервјуу за “Чачански глас”, Јован Николић говори о годинама проведеним у Чачку, о родитељима – музичарима, о књигама и сновима, о мотивацији писања… Игра судбине, или не, разговор је вођен у амбијенту који најбоље представља нашег саговорника, у чачанском храму књиге.
ЖИВОТ “ЛЕТЕЋЕГ ХОЛАНЂАНИНА”
Рођени сте у Београду 1955. године, а део детињства и младост сте провели у Чачку…
– Случајно сам рођен у Београду. Живели смо по хотелима, путовали смо 12 година, моји родитељи су имали плесни оркестар, отац је био саксофониста, а мајка је певала. Када бих правио листу од 100 песама то би били светски хитови, евергрин, ритам за плес, румба, мамба, ча-ча-ча… Имам фотографију како са сестром играм твист. То је био један период живота, када сам већ имао провиђење Ахасфера, да ми је живот “Летећи Холанђанин”. Све сам научио у Чачку, где сам провео 14 година, од своје 12. до 26. године. Све темељито што имам у себи, све квалитетно: оштроумност, оштроокост, склоност добром хумору, осећајност, све најбоље у мени сам стекао у Чачку.
КЊИГЕ И СНОВИ, МОТИВАЦИЈА ЗА ПИСАЊЕ
Шта Вас је инспирисало да почнете да пишете поезију?
– Ја сам прво био опсесивни читалац. По хотелима је било досадно. У тој досади, у тој прашњавости хотела, у тој чамотињи сам открио књиге. То су прво биле илустрације, авантуре, свуда чудновате књиге и у њих сам се заљубио. Сада смо овде, у храму књиге, а некада је стара “Касина” била прва Библиотека. Поносно сам ишао да се учланим, да носим јавно прву књигу до куће, па да је вратим уредно и на време. И то се овде само пело, пело и пело, јер сам толико забраздио у свет књига, да сам углавном живео у књигама, по њиховим моделима и јунацима и по сновима. Имао сам те луцидне снове. Прозор нам је био окренут према Овчару и Каблару и када је залазило сунце, као да се жуманце међу две дојке спушта, био је то магичан чин и једва сам чекао да то видим. Књиге, књиге и књиге. Из тог ишчитавања је кренула потреба да записујем неке своје мисли. Али, са јако великим опрезом, јер је моја сестра била “мангуп”, старија од мене годину дана. Страшно је волела да “тракеља” где сам сакрио моју бележницу и да то чита са мајком, да се смеју. То су биле дневничке прозе. Потом сам писао писма, дуга, као у 15. веку. И то су биле прве вежбанке за моју руку. У једном тренутку, када сам почео да пишем поезију имао сам врло реалан, критички став, рекао сам: “Па добо младићу, јеси ли видео колико тога има написаног и то како написано? Још само ти недостајеш”. А онда напишем једну песму о томе и кренем са хумором. Прве моје песме биле су у дугачким катренима, али са хумором, цинизмом и аутохумором. Допало ми се да правим хумор на свој рачун и допао ми се и хумор уопште. Мислим да је хумор један врло интелигентан облик односа према животу. Хумором човек може многе ствари да преради, да их прескочи, да их надвлада. Друго, нисам срео глупог човека који је духовит. То су били моји почеци, ти дугачки редови, катрени са хумором и те прве моје песме су објављене у “Чачанском гласу”. Касније сам се определио за други облик, далеко сажетији, такође са хумором, и то је чуо Бранко Кукић. Пошто ја нисам хтео да обелоданим, чуо је од неколико пријатеља шта имам у фасциклама. У једном часопису је објавио три, четири песме, у другом ми је посветио две стране. Уследило је слање песама на конкурс, цунами првих награда, од фестивала до фестивала, до оног највећег, најзначајнијег у то време, Југословенског фестивала поезије у Врбасу. Добио сам трећу награду 1980. године, а прву 1981. Тада сам ухватио себе да ми је поетска вода већ до колена, да је мојој авантури и лакој кокетерији са поезијом већ прошло време. Почео сам врло озбиљно да читам поезију и да упознајем њену чаролију. Јер чаролија, не само језика, него и мишљења, било која сензација чулна, мора бити језиком казана. Прва књига, која је уздрмала и читалачку јавност и књижевну критику у Београду, била је “Гост ниоткуда”, а потом и друга “Ђурђевдан”. Моји пријатељи и написи по часописима и магазинима су ме приморали на озбиљан ниво у књижевности, у поезији, и пронашао сам унутрашњи кредо. Певано је готово о свим стварима, али ако успем да пронађем некакав свој глас и ако успем микрон да померим начин посматрања и казивања, ја сам завршио мисију. А данас ми се чини да сам успео, уз Божију помоћ. Како је Христ рекао: “Без мене не можете ништа учинити”.
“МУРАКАМИ, ОРХАН ПАМУК, ИТАЛО КАЛВИНО, МИСЛИО САМ ДА ЈЕ ПОЛУСАН”
Ваша литература је подједнако цењена и у Немачкој. Поред осталих, добитник сте и њихове престижне награде…
– Доста сам урадио и у Аустрији, и у Немачкој, и у Француској. Сада је то већ карусел, последица укрцавања, инерција те силе иде својим путем. Занат је ту и, наравно, сужен је број тема. У Чачку и у Београду сам имао обиље тема. Али, не и у другом свету. Ја немам детињство на немачком језику, без обзира на то што је књига о мом детињству у “Кнеза Милоша” добила награду, коју су добили и Мураками, и Орхан Памук, и Итало Калвино. Ја чак нисам ни веровао да се то догодило, мислио сам да је још увек неки полусан. Немачки је велики, супериоран језик. Наравно, реформисан њиховим чувеним Лутером. За мене је толико гломазан језик, реченице које имају три састава, три склопа, неологизме, дугачке, немузикалне, звуче као да сте ушли у Фабрику резног алата. Али, он је свеобухватан, свеизражајан, зато је велика филозофија написана на немачком језику, капитална дела. Нисам се још увек руковао са немачким језиком и нећу писати никада на немачком језику, првенствено, због тога што ја то биолошки не могу да постигнем. У годинама сам у којима немам шансе да одвојим неко време да бих се бавио немачким језиком. Научио сам колико ми је потребно, довољно знам и слутим да је велики језик, али нећемо бити пријатељи.
“ПРЕСКАКАН, ПРЕЋУТАН… АКО ЈЕ ТО КАРМА, ПРИХВАТАМ”
Како Ви доживљавате награде, колико су оне за Вас подстрек и обавеза за даље стваралаштво?
– У једном тренутку у Београду ми је одузета награда за најбољу књигу младог аутора, друга књига је била у конкуренцији за награду Удружења књижевника… Али, нећу да говорим о томе, јер није пристојно. Некако сам био склон да будем прескакан, прећутан. Рекао сам: “Ако је то карма, прихватам. Боже, прихватам оно што не могу да изменим”. Кад су уследиле међународне награде, прво сам био изненађен, а онда ми је било драго да Немци имају слуха да чују тај суптилни глас, јер то су баш танане, осећајне књиге. Како су успели то да препознају? Било ми је чудно. Наравно, свака награда уводи још једну радну обавезу, а то је да се и даље квалитетно пише. Колико има рукописа које згужвам? Јер, ако тражим неку строгу селекцију, прво је код себе тражим. Обавезује. Ја баш и не волим ту врсту обавезивања. Мора да се ради, и да се чита и да се пише, више да се чита, него да се пише. Мора да се пише редовно, то је исто као и за билдера, мора редовно да одржава мускулатуру. Мора да се одржава добра списатељска кондиција и читањем, трагањем за луцидним, новим спреговима, новим идејама… Колико ће то трајати? Не знам шта бих радио у животу. Можда, доцније учим да хеклам, на пример. Може и то да се деси. Волео бих неке аквареле да радим, или графику… Али, немам никаквих планова у животу, свакоме су кораци избројани, тако да постоји страх од планова и комедија планова. Немам планова никаквих. Воле бих ово, волео бих оно, то је сасвим у реду, а планирам ово или оно, бојим се то да кажем. Саветујем и осталима који планирају, да забораве, посебно у овим годинама. Ја за пар година пуним 70, улазим у позну јесен.
“ХАЈДЕ ДА ЧИТАМО, ТО ЈЕ ЕГЗИЛ У ДРУГИ СВЕТ”
Позна јесен доноси и пуно плодова, као и Ваша литература. Па, шта бисте Ви поручили нашим читаоцима и Вашим некадашњим суграђанима?
– Читати. Малопре сам видео неколико људи који су млађи од мене, долазе да продуже своју карту, долазе да врате књиге. Читајте књиге, зато што је и то један вид, не само одуховљења, него и избеглиштва, то је егзил у други свет. Хајде да читамо.
Да ли бисте открили шта Ви тренутно читате?
– У овом тренутку читам три књиге, “Поетику простора” од Гастон Башлара, изванредну књигу “Изађимо у поље” Драгослава Дедовића и “Разговори – Борхеса и Сабата”, то је стара књига о вечности. Сада се враћам тој књизи, јер сублимирам моју библиотеку. Бирам само књиге којима ћу се враћати, а оне, за које више немам времена, поклањам или их шаљем низ воду. Којима се враћам, увек се радо враћам…
Нела Радичевић
