СВЕ ЛЕТЊЕ ОЛУЈЕ ЛИЧЕ ЈЕДНА НА ДРУГУ…
ТЕКСТ ИЗ ШТАМПАНОГ ИЗДАЊА „ГЛАСА“
Још један август полако се завршава и навлачи копрену заборава преко догађаја који су се одиграли пре скоро три деценије када је велики број Срба невољно напустио своја огњишта током војне операције „Олујаˮ. Како бисмо спречили потпуни заборав и сачували трагове њихових некадашњих живота, а садашњих сећања, разговарали смо са људима који су, након поменутих догађаја, нови дом свили у Чачку и околини, а један од њих је и директор ОШ „Ратко Митровићˮ и један од оснивача Удружења „Светосавске свечаностиˮ Ђуро Церанић, који је са нама поделио фрагменте успомена и део своје душе.
‒ Рођен сам у Книну крајем 1973.године, мада би се могло рећи да сам рођен и негде око 1700. године када су моји преци, бежећи пред Турцима, дошли у Далмацију или, још најмање век пре, када је у селу Бобовиштукод Требиња поносна Ћерана, без мужа који је погинуо,подигла своју децу, оставивши им у аманет презиме Ћеранић. Можда сам рођен и у августу 1995.године, у олујном паклу и страдању или у зиму 2021. године, победивши смрт и корону. Људски живот има више почетака и крајева у свом временском путовању ка вечности из које је и настао.
О тој вечности је мало ко размишљао у граду на обали Крке, у последњим деценијама двадесетог века. Као што рече један мој пријатељ, само је луцкасти Стево Манајловић недељом одлазио на литургију у цркву Покрова пресветеБогородице, док су остали уживали у ономе што су стекли и имали. Посматрајући ствари из ове димензије, није тешко пронаћи оправдање за судбину старозаветних Јевреја, која нас је снашла.
Негде изнеђу два светска рата Урош Предић кренуо је возом на пут ка мору. Била је хладна и оштра зима. Наш крај познат је по јакој бури која зими прави велике сметове снега. Баш у једном таквом смету заглавио се ћира којим је путовао чувени сликар. И уместо да стигне до морске обале, био је принуђен да десетак дана проведе у Жагровићу. Наш народ, сиромашан, али гостољубив, дао је све што има да угости заавејане путнике. У знак захвалности, Предић је наредне године насликао Богородицу у градској далматинској ношњи, једину такву у свету, и поклонио је цркви у Жагровићу, где је провео тих десетак дана.
Одрастање у Книну, посматрано кроз визуру детета, није била никаква привилегија нити се моје срећно детињство разликовало од хиљада сличних. Тек касније, када сам напустио родни град, успео сам, са безбедне временске и просторне дистанце, сагледати сав његов спецификум и оригиналност. У српској средини, засољеној са десетак процената Хрвата, осамдесетих година развио се посебан урбани дух. То најбоље одсликава чињеница да је у граду од тек нешто више од десет хиљада становника активно деловало више од десет рок бендова.
Деведесете су стигле нагло, без најаве и упозорења, прекинувши школски час, да би и ми, ђаци, изашли на улицу заједно са осталим народом који је устао против сепаратистичких захтева албанских рудара у Трепчи. Уследила је прослава шестстотина година Косовског боја на далматинском Косову, оснивање политичких партија, барикаде око Книна, први испаљени меци, сахране погинулих бораца. О рату нећу да причам, јер се све зна. Уосталом, ако се ми Срби у нешто разумемо, онда су то ратови. Овај смо изгубили, вероватно пре него што смо и ушли у њега. Вољно или невољно. Свеједно је.
Све летње олује личе једна на другу. Подневна жега уступа место потмулим црним облацима, киши, граду и ветру који носи све пред собом. Ова августовска, од пре двадесетосам година, однела је у нестајање цео један народ, расувши га свуда по свету.
Време пролази. Сећања бледе. Бол остаје.
Приредила: Марија Миљуш
ДРУГА ОЛУЈА
Опет те губим у овој ноћи давно посејаног усуда,
Мешају се похабане фотографије и рендгенски снимци болесног срца,
Небо прича, а месец се грчи над мојом тугом у својој старости,
Сећања дижу из гроба, из топле постеље старе и нове илузије.
Гаси се други од мојих девет живота,
Мирише смиље на меку кожу пред пламтећим огњем,
Корење бежи из земље коју сам рукама миловао,
Нико ме не види у мрклом мраку уснулих погледа,
Газим кроз росну јаву своје младости,
Чује се јека краја и севају црвена светла на ведром небу.
Бежим у схватање унапред изгубљених бојева,
Преци ми кантаром мере сваку стопу на души,
Ћутим пред својима, јер тако је код нас,
Предајем ветру суве мрве хлеба са длана,
Причаш ми нешто, да лакше проживим ове дане.
Тело би назад кроз незнанима остављене закључане браве,
Глава ми пада ка данас отетом ноћашњем сну.
Мисли ми беже у наслућену пуноћу могућег живљења,
Моји су невољни одласци од непроценљиво изгубљеног,
Ампутација друге духовне руке и корпе препуне слатких плодова нара,
Тамо ће изнова и изнова славити освајања унапред датог.
Циклично губим замишљени простор мог варљивог света,
Купљен на пијаци робова за туђу шаку сребрњака.
Пуцају ране и крв помешана са знојем липти по истим ожиљцима,
Леђа се криве под бескрајним наслагама прошлости.
Хтео бих негде где све то постоји без људи и страха,
Све моје досад предајем пању и секири,
Веру ћу Богу, љубав теби, а наду и сутра другоме.
Остају порази као неми сведоци пролазности,
Постаћу прах којег ће спрати нове олује.
Ђуро Церанић
