ПОДРШКА ПОРОДИЦАМА ОСОБА СА АУТИЗМОМ, ПРОФЕСОР ДР НЕНАД ГЛУМБИЋ (2. ДЕО)
Једна од дилема родитеља деце са аутизмом је да ли су за њих боље редовне или специјалне школе. Пубертет и сексуалност особа са аутизмом су питања која многе родитеље затекну неспремне. Грешке праве и кад реагују на (ауто)деструкцију, која се често јавља код особа са аутизмом. О овим веома важним темама, доносимо други део разговора са професором др Ненадом Глумбићем, професором Факултета за специјалну едукацију и рехабилитацију (ФАСПЕР) у Београду.
РЕДОВНЕ ШКОЛЕ НЕСПРЕМНЕ ЗА ИНКЛУЗИЈУ
Који су главни недостаци инклузије у редовним, а који у специјалним школама?
– И један и други систем имају своје предности, али и недостатке. Колико год да траје инклузија у Србији, испоставља се да редовни школски систем није довољно спреман. Инклузија се, према мом искуству, најчешће своди на физичко присуство ученика са аутизмом, без пружања специфичне подршке. Има веома мало личних пратилаца, који уствари и не би требало да се баве педагошким радом. То би требало да раде педагошки асистенти, којих за особе са аутизмом, заправо и нема. С друге стране, наставници и учитељи у редовним школама тешко се сналазе, јер у разреду има много деце, не остаје времена да се посвете сваком ученику, а нису ни едуковани за рад са децом са аутизмом. Код нас инклузија слабо функционише, посебно када су у питању тежи облици аутизма.
Специјалне школе имају другу врсту проблема. Иако је у разредима знатно мање деце, а много више едукованог кадра, у овим школама деца су, најчешће, затворена у ограниченој средини, упућена су само на децу са аутизмом или са неким другим проблемом у развоју, немају контакт са типичним вршњацима, тако да нема спонтаног, односно учења по имитацији, нема довољно интеракција са типичним окружењем.
Изузетно је значајна сарадња наставника из ова два система. Специјалне школе све више постају ресурсни центри, који могу пружати услуге редовном школском систему. Мислим да тај потенцијал код нас није довољно искоришћен.
О ПУБЕРТЕТУ РАЗМИШЉАТИ И ДЕЛОВАТИ НА ВРЕМЕ
Период пубертета и сексуалност особа са аутизмом је тема о којој се много не говори. Шта су карактеристике овог периода одрастања за особе са аутизмом и како родитељи могу на најбољи начин да реагују?
– Пубертет је период кога се људи плаше, зато што у том периоду може да дође до регресије. Она није обавезна, али се дешава. Може да буде привремена, тако да се у периоду годину или две погоршава опште функционисање. Некада су то и трајније промене на горе, али не увек, а то зависи од многих чинилаца. И епилептични напади, иначе чести у аутизму, могу тада да се јаве први пут. Аутизам је, уз то, често праћен неким коморбидним стањима, односно додатним проблемима. Они у пубертету постају актуелни, пре свега, анксиозност и депресија или нека друга психијатријска стања. Присутни су и други здравствени проблеми, па и проблеми са спавањем, апетитом… Све то пубертет чини компликованијим изазовом за многе родитеље.
Наравно, једна од значајних тема у том периоду је сексуалност, о којој се не говори довољно или не на начин на који је родитељима потребан. Најважније је да се о свакој тој теми почне размишљати пре него што постану актуелне. Да бисмо спречили многе проблеме везане за сексуалност особа са аутизмом, треба почети већ у предшколском узрасту. Родитељ увек треба да размишља да ће дете са аутизмом да одрасте, да неки облици понашања који су дозвољени деци, неће бити дозвољени адолесценту, а да ће им тада бити тешко објаснити зашто се родитељ или блиска одрасла особа променила. На пример, зашто је детету било дозвољено да се скине било где у кући, а сада то не може. Или, зашто је детету од 3-4 године било дозвољено да љуби, мази, додирује непознате особе на улици, а када има 15 година то више не може.
То је најбоље предупредити, тако што ће се нека крута правила понашања поставити веома рано и тако усвојити концепт приватног и јавног простора. Ово је веома значајно!
Адолесценти са аутизмом, најчешће, немају никакве парафилије, односно поремећаје сексуалних склоности, које су посебна дијагностичка категорија. То само личи на парафилије… Они се некада, на пример, скидају или мастурбирају на јавном месту. Уствари, они не разумеју социјална правила, која се могу научити веома рано, разликовањем онога што је дозвољено у приватном и јавном простору. Постоје различити механизми како се деца са аутизмом уче „круговима блискости“, ко су особе из најближег окружења, а ко су познаници, непознате особе, шта је са којим особама дозвољено. Ако све то пропустимо из различитих разлога, није немогуће то урадити када је пубертет већ наступио. Наравно, то ће бити много теже, али треба и тада почети да се ради на томе. У највећем броју случајева, то је могуће регулисати и успоставити социјално прихватљиво понашање.
ВАЖНО ЈЕ УТВРДИТИ УЗРОК (АУТО)АГРЕСИЈЕ
Деструкција и аутодеструкција су честе код особа са аутизмом, што може да угрози лично и здравље људи у окружењу. Где родитељи највише греше?
– Агресија, било да је усмерена ка себи или другим особама, није обавезан клинички симптом аутизма. Чињеница је да се агресија код особа са аутизмом чешће јавља него у општој популацији и да има веома различите корене.
Да бисмо добро реаговали на агресивно испољавање, најбоље је да се прво утврди потенцијални узрочник, односно „окидач“. Један од најчешћих је неспособност комуникације, односно, немогућност особа са аутизмом да на вербалан начин испоље свој проблем, који може бити органски – бол зуба, стомака… Узроци могу бити и промена лекова, отпор према променама било које врсте, бројне друге сметње и „нелагодности“… До самоповређивања може да доведе и самостимулација.
Агресија је и врло често поткрепљено, односно „награђено“ понашање. Управо у томе родитељи највише греше. Стално ми се јављају са истом причом – не знају шта да раде, јер дете удара, гризе њих или себе. Најчешће, заправо, сами поткрепљују то понашање. Дете постаје агресивно, онда му певају песму, дају му мобилни телефон, храну, сладолед… У ствари, свим тим активностима повећавамо вероватноћу да ће се у будућности дете понашати на сличан начин. Постоји и „негативно поткрепљивање“. То је, када дете жели да избегне неки захтев, да нешто уради, на пример, да напише домаћи, оно постаје агресивно. Ако му се дозволи да се „извуче“ од тог захтева, повећава се вероватноћа да ће у будућности користити исти механизам, да би постигло то што хоће.
Посебно је важно знати да ниједно понашање деце са аутизмом није бесмислено, ма колико то тако изгледало! Када дете лепрша рукама, када хода на врховима прстију, када удара себе, када гризе вас, споља може деловати да нема никакву функцију. А свако од тих понашања има тачно одређену поруку и значење, за то дете сигурно, само је питање да ли ми препознајемо шта нам то понашање говори и како можемо да реагујемо.
Како родитељ да реагује да би се те реакције предупредиле или умањиле?
– Конкретно, код поткрепљеног понашања, радимо технику „гашења“, односно обуставља се било какво награђивање. Спроводимо и „диференцијално поткрепљивање“, односно награђујемо понашање које је социјално прихватљиво…
В. Т.
О успешним техникама и третманима у следећем броју „Чачанског гласа“
ПРЕСУДНИ ПРОФЕСОРИ ЋОРДИЋ И БОЈАНИН
Професор др Ненад Глумбић један је од наших најбољих стручњака за област аутизма. На питање како је он одлучио да се „бори“ за особе са аутизмом, шта је био његов интимни окидач, др Глумбић каже да нема „личну, породичну причу“. Једноставно, мотивација за ову област појавила се у време студирања. Главну улогу имала су два професора на факултету – покојни др Александар Ђордић и др Светомир Бојанин.
– Своја велика знања они нису љубоморно чували. Напротив! То су биле деведесете године (прошлог века), када нисмо имали ни литературу, ни комуникацију са светом. Веома рано од њих сам чуо да ни они многе ствари не знају и да то није срамота, већ да није добро гајити незнање или се правити да знамо то што не знамо! Зато и ја сада, после скоро 25 година, немам проблем да назовем колегу овде или у иностранству, да питам за нешто што не знам о аутизму. У тој области, ни на који начин, не сме се бити „уображен“! – објаснио нам је проф. др Глумбић.
Један од важних стручњака, који је српским колегама крајем деведесетих веома много помогао био је проф. др Џек Пијашо, са лондонског Империал колеџа. Овај велики стручњак био им је, каже др Глумбић, прозор у свет и захваљујући њему и он се „упознавао“ са светом који се бави аутизмом, ван Србије. Са њим је др Глумбић сарађивао на књизи „Аутизам данас“, која је објављена 2001. године.
