Вазнесење Господње црква слави у четрдесети дан после Васкрсења Христова, када се Христос узнео на небо, а увек пада у четвртак шесте недеље после Васкрса. Пошто се Господ кроз четрдесет дана иза Свога Васкрсења јављао ученицима говорећи им о Царству Божјем и пошто им је заповедио да се не удаљују од Јерусалима него да чекају обећање Духа Светога, извео је Господ своје ученике до Витаније, подигао је Своје руке и благословио апостоле, тако се благосиљајући их узнео на небо. Када су ученици са горе Елеонске гледали на облак који је Господа сакрио од њихових очију и на небо, објавише им анђели да ће исти Исус који се од њих узнео на небо на исти начин доћи, као што су га видели да се узноси на небо.
Вазнесење се првобитно није славило после Васкрса. Педесетница, односно празник Духови или Тројица (који је педесети дан по Васкрсу) је била један јединствен празник са више успомена, а само спомињање и прослављање Вазнесења било је интегрални део Педесетнице.
Као што се у Јерусалиму у четрдесети дан иза Васкра ишло у Витлејем у литију, тако се и у другим местима Истока, где се славило Вазнесење излазило на литију, као у Цариграду и Антиохији, тако је и у нашој Цркви пракса да се у овај дан литијски прославља празник.
Место са кога се Господ узнео на небо, било је одмах изузетно поштовано. Већ је царица Јелена дала да се на Елеонској гори сагради велелепна базилика. На несрећу, њу су Сарацени разорили. Данас само једна мала црква означава место, које се већ у 4. веку означавало као место Вазнесења, а ту се још и данас назире траг од стопе Спаситеља.
У Србији се празник од давнина назива Спасово, Спасовдан, по свој прилици зато што се у овај дан довршило дело нашег спасења и искупљења.
Поштујући успомену на велики Господњи, кнез Милош Обреновић је обновљене и новоподигнуте храмове у Србији именовао Вазнесење Господње. Господар Јован Обреновић, брат кнеза Милоша, населио се у Чачак након Другог српског устанка и уз велике политичке напоре успео да од Турака поврати џамију која је некада као хришћанска светиња красила град. Богородица Градачка три пута је претварана у џамију, а коначно је Господар Јован, уз Епископа Никифора Максимовића, светињи вратио православни богослужбени карактер. Славећи храмовну и градску славу ми се сећамо испуњења Господњег обећања, ми се захваљујемо Господу што нас је спасао и искупио, што нам је дао благослов за нов (хришћански) почетак након туркократије.
Текст приредио ђакон Ђорђе Чоловић
