Сећање с поводом: ОДЛАЗАК ВРСНОГ НОВИНАРА, ДИПЛОМАТЕ И ЧОВЕКА
Ових дана преселио се у вечност Мирослав Лазански, истакнути српски новинар, човек који је обишао читав свет, са посебним интересовањем за војне теме. Извештавао је о ратовима, пловио на америчкој атомској подморници код Хаваја, шетао се по носачима авиона, летео надзвучним ловцима, интервјуисао многе познате личности широм света, при томе искрено посвећен новинарском послу, водећи увек рачуна о интересима своје отаџбине.
Више пута је долазио и у град на Западној Морави, при чему је био посебно заинтересован за његову прошлост. Том приликом говорио ми је: „Ви сте овде увек били на раскрсници путева разних освајача, али сте знали да их победите и протерате, посебно после легендарног Боја на Љубићу и херојског подвига Танаска Рајића, који је погинуо бранећи своје топове. После избора одржаних 2016. године, био је народни посланик, док је почетком лета минуле године постављен за амбасадора Србије у Русији.
Колегу Мирослава упознао сам 16. јануара 1992. године у Београду, када сам послом свратио у редакцију „Политике“. Уђем код тадашњег уредника Слободана Лазаревића, а он ме одмах упозна са једним младим новинаром: „Ово је наш колега, који је у јавности одмах запажен по изузетном познавању војне проблематике.“ Стиже, наравно и кафа уз коју заподенусмо разговор. Сазнајем тако да му је отац Владимир био предратни официр, пореклом из Словеније, који је послератну каријеру завршио као потпуковник ЈНА, док је мајка Велинка, потицала из српске породице у Босни, чији је отац био наш добровољац на Солунском фронту и за показану храброст, одликован Орденом Обилића…
Са генералом Граховцем и Мирославом Лазанским на Љубићу
– Па, онда је, драги колега, јасно што си се као новинар определио да пратиш догађаје везане за војна питања – кажем, а Мирослав, који је пре годину дана прешао из Загреба у Београд, започе занимљиву причу о актуелним збивањима са оне, друге стране Дунава и Дрине:
– Не знам Хрвата који би пристао да уступи управљање и најмањим делом ове, до тадашње југословенске републике тамошњим Србима, нити Србина, који би радо прихватио да живи и ради у било каквој самосталној хрватској држави. Тамо већ вршљају разни шпијуни и диверзанти. Док Немци наоружавају Хрватску, повлачењем ЈНА Срби из Крајине су остали без сигурне могућности да одбране своја насеља и родне домове. Због освајачких амбиција поново уједињене Немачке, не искључујем ни могућност да се ратни пожар прошири све до Дрине.
Ускоро се, заиста, тако и догодило!
После овог занимљивог разговора имао сам више прилика да се чујем телефоном, или сусретнем са колегом Мирославом, било у Београду, било у Чачку. Једном је, пролазећи на Златибор, свратио и до моје куће, занимајући се за прилике и догађања у овом крају Србије. Поменуо сам му и како сам, пребирајући по историјским уџбеницима, дознао да је од од краја прве деценије 19. столећа, лева обала Мораве, са мањим делом Чачка, после победа у борбама са Турцима, десетак година припадала Аустрији. Други пут видели смо се у нашем граду још једном приликам, а онда и трећи пут, када сам га, као председник Чачанске општине, позвао да присуствује обележавању 180. година од историјског Боја на Љубићу. Било је то 4. јуна 1995. године. На свечаности је говорио начелник Генералштаба Војске Југославије генерел-пуковник Момчило Перишић, истичући да је то била највећа и најславнија битка у Другом српском устанку. Сведочанство херојског отпора нашег народа вишеструко надмоћном непријатељу. Свечаности су, поред великог броја грађана, присуствовали и бројни знаменити гости, међу њима био је и Мирослав Лазански, који се нашао у друштву са командантом Ваздухопловног корпуса генералом Благојем Граховцем. Била је то још једна прилика да попричамо, док сам му са овог значајног места и дивног видиковца показивао моравску долину, шалећи се да ће је још боље видети из хеликоптера, који ће му у Лађевцима радо ставити на располагање наш заједнички пријатељ генерал Граховац…
Родољуб Петровић
