Dva dana uoči Vidovdana 2020. odlazim u našu Biblioteku, setno osenčen činjenicom da pesnik Rajko Petrov Nogo, dobitnik Disove nagrade, neće te večeri moći da prisustvuje završnoj svečanosti. Pre dve godine, imao je moždani udar koji ga, sve do sada, sprečava da putuje na stotine mesta na kojima se narod sreće sa svojim pesnicima, onima što, po Malarmeu, rečima plemena daju jasnije značenje. Kad, bibliotekari mi kažu (a svetlost zari kroz velike prozore riznice reči, i obasjava čitaonice sa mnoštvom studenata nagnutih nad knjigu): „Pesnik je došao“. Nije mogao srcu odoleti, a da se ne pokloni Vladislavu Petkoviću, svom duhovnom pretku, čiju pesmu „Možda spava“ uzdiže iznad Lazine himne Lenki, i tvrdi da je, stihom „Možda spava, i grob tužno neguje joj stas“, došao do bitijnih dubina koje prevazilaze reči.
TUŽBALAČKI DIS
Dakle, stigao je Rajko Petrov da u dvorištu Muzeja poseti onoga čije su oči videle svu patnju ovoga sveta, i naricale nad nama, svim ljudima, i nad nama, Srbima, koji smo ljudi naročitog kova, viševekovni patnici željni odmora, makar i u grobu. Milovan Danojlić, u svojoj besedi o Disu, održanoj u Čačku, na Disovom proleću, 9. maja 1995. godine, kaže: „I danas se, po našim selima, ponegde, subotom popodne, može čuti kuknjava usamljene seljanke. Taj lelek je sav u krugovima, u zavapljenjima, u vozdvizanjima ka nebu, i u ponavljanju prvog vapaja. Nije li najbolji, pesimistički Dis preuzeo taj melodijski obrazac, raspevao ga u svojim jednoličnim strofama, koje se završavaju ponavljanjem prvog stiha, dakle, priznanjem da na postavljeno pitanje nema odgovora, da je nebo nad nama zatvoreno, pa nam ne čuje zova ni vapaja? On svoju zapevku sriče na groblju svih epoha i svih naroda, gde su pokopane naše najlepše iluzije, naše nade u nešto što nikad nije bilo i nikad neće biti. To je naš najprodorniji jauk za izgubljenim Rajem, za lepotom i dobrotom od kojih se, sa prvim zakoračajem na Zemlji, sve nepovratnije, sve bolnije udaljujemo. Uverenje, odnosno osećanje da smo sa rođenjem izgubili nepovratno blago, jedno je od opštih mesta slovenske osećajnosti, koja kod nas ima posebnu, disovsku boju.”
SUZA KOJA BDI I BUDI
Tim plačem, plačem pesnika koga je Nogo nazvao «vranim gavranom Disom», plakao je u svojim stihovima i laureat ovogodišnje nagrade za životno delo, moleći se da ga zrelo žito i plavi bosiljak štite od laserskih zraka iz mafijaške ruke, i plačući nad svojim Bratom Srbinom, koji je, kolektivni Nagrailo, pošao u „nedoba na poklade“, kroz svu svoju istoriju, pisanu i nepisanu. Plakao je od doma za siročad, preko ropstva u Titotopiji, do ratova za srpsku slobodu u Bosni i Hercegovini krajem našeg veka. Do danas. Ali, to nije bio plač poraženog, nego suza koja budi i ustaje s nama, i ne miri se sa zlom.
PESNIK I NJEGOVA BRIŽNICA
Srećem u prostorijama biblioteke gospođu Ljiljanu, koja već više od pola veka nosi nelaki krst pesnikove žene (jer, pesnici, da bi se vinuli do visina reči koje mi ni ne slutimo, katkad nose olovo u sebi, pa ga se, pesmom, oslobađaju da polete ). Iz njenih reči, vidim da je to ista ljubav koja ih je nekad sjedinila, i koja ih, do danas, ograđuje od nasrtaja sveta gde je, kako reče Bodrijar, sve više informacija, a sve manje logosnosti.
A zatim susret sa Nogom, koji, iz razumljivih razloga, nosi masku, čuvajući zdrvalje da bi ga podario pesništvu; kad je u jednom trenutku skine, to je isti onaj „srditi srpski brk“ kao u Marka Miljanova, iz čijeg plemena je Rajko, Rašović i Kuč od starine, potekao. Snimio je besedu o Disu, koja će te večeri, u biblioteci, biti emitovana. Izvršio je dužnost prema pretku svoje lirske osećajnosti, i sad je spokojan – nastavlja da diše, i peva, jer moždani udar, bar u njegovom slučaju, nije državni udar, koji bi sa vlasti svrgao srce i um čoveka što nam je ostavio najutešniji stih novije srpske poezije: “Nije sve propalo kad propalo sve je“. Dovoljno mi je da ga vidim, pa da znam da je ovaj jezik još uvek živi, i ne da se alama i vranama elektronskih komunikacija sa ništavilom.
ČAČAK SE ODUŽUJE
Uveče, u velikoj sali naše biblioteke, svečanost stihova: Čačak se odužio i Disu i Nogu i mladim pesnicima i mladim esejistima i nama, ljubiteljima reči. I jasno nam je zašto „nije sve propalo kad propalo sve je“. I to je suština svega našeg, posle svih nesreća koje smo preživeli: vera u vaskrsenje, kojom biva što biti ne može. Ili, kako bi rekao Sveti Justin Ćelijski, vera u Hrista kao „Boga slovenskih očajnika“, među kojima (i kao očajnik zbog istorije koja nam je donela Jasenovac i Jadovno i kao radosni svedok pobede „Smisla nad smrću“ ) bdi i pesnik Rajko Petrov.
Vladimir Dimitrijević
