Кроз историју срећемо разне организоване видове вероисповедања. Поред хришћанства постојале су заблуде многобожачког вероисповедања. Доласком Христа долази до универзалног називања свих нехришћанских религија паганским облицима веровања. Међутим, паганизам није меродавна одредница за нехришћанско веровање. Паганизам, као назив потиче од латинске именице paganus, pagani m, коју преводимо становник села. Ово нас упућује да је паганизам потицао са села. Својствено паганизму је специфично псевдоверовање, односно веровање повезано са сујеверјем карактеристичним за руралне средине. Наш, словенски, синоним за пагане је ıảзы́цы и преводимо га са народи где се под „народ“ подразумева некрштени део становништва. Са друге стране, многобожачке религије имале су свој култус, односно, поседовале су обредни, „богослужбени“ карактер. Поред те разлике, многобоштво, у свом узвишеном облику, поседује и писана документа о начину богопоштовања. Такође, култус многобоштва био је везанији за урбане средине. Ово све напомињемо да бисмо нагласили да је наша, словенско/српска, традиција паганска. На несрећу, иако су још од раног хришћанства на тлу данашње Србије постојале уређене епархије, Словени пагани са собом у хришћанство уносе и многобројне паганске одлике. Благодарећи промућурности мисионарског дела Светог Саве доста тих елемената је претворено у хришћанске обичаје. Процес инкултурализације очигледан је у многим, искључиво српским, обичајима (пример је прослављање славе). Пагански моменти временом су се губили. Таква традиција би се, вероватно, и наставила да није дошло до турског ропства и до мешања освајачевих са нашим, домаћим, обичајима. Такав феномен изнедрио је кукољ, у народу познатији као сујеверје.
Наравно, о сујеверју се може причати много пре доласка Турака на Балкан. Сујеверје је готово урођено човеку, али кроз страхове. Најизворнији страх човека је страх од воде и ватре. Страх од воде вероватно потиче још из пренаталног периода и боравка бебе у материци мајке. Управо због тога имамо чест мотив потопа у готово свим блискоисточним веровањима. Уз битну ограду да истиснко тумачење Потопа пружа Стари Завет. Разни митови тумаче разне људске страхове и пружају одговоре на њих. За митове је карактеристично да пружају увид у развој људске мисли и покушај давања одговора на животне и духовне проблеме. Дакле, мит је резултат спекулације повезане са нечим реалним, опипљивим. Код старих народа представљао је једини извор сазнања о мистеријама света. Са друге стране, сујеверје је, по писању древних записа „смрдљива барска вода која трује несрећне људе“. У нашој науци, сасвим погрешно, сујеверје се поистовећује са митом. А на злу срећу, сујеверје је успело да пусти дубоке корене у Православљу.
Сујеверје се још назива и празноверје, празнословље. Представља квазирелигијско уверење да је уз помоћ разних магија, враџбина и природних појава могуће променити ток будућности, утицати на след збивања. Такође, повезано је са многим обичајима који се у народном фолклору називају још и варовања. Има и одређени ритуални аспект где се извршавањем одређених радњи поједини натприродни процеси мењају у сопствену корист. На несрећу, сујеверје је повезано са антихришћанским елементима магије и може се слободно рећи, ђавослужења. Основни проблем сујеверја представља његов јак утицај на вернике. Наиме, верници редовно мешају истински догмат и вероисповедни карактер Православља са разним апсолутно нехришћанским елементима. Тако имамо случајеве где се више верује у суд блаженопочивше баке која у сну објављује „истине“ Православља него у ставове Цркве. Сујеверје одлази толико далеко да су забележени невероватни случајеви уплитања истог у Свете Тајне и молитвословља цркве.
По црквеном правилу готово одмах после крштења детету се одсече прамен косе. Познато је да се куму даје восак којим он обавије одсечене власи новокрштеног детета, а касније га по обичају баца у купку са водом. Чим свештеник заврши крштење и све обреде везане за њега, кум одмах гледа у воду, нестрпљиво желећи да сазна да ли је восак потонуо. Треба рећи да је восак лакши од воде, тако да никада не може у њој потонути, али кум се може преварити у првом моменту када је восак бачен, понекад и мало јаче и са довољно велике висине, па може на тренутак потонути. Проблем се јавља уколико у том тренутку кум успе да погледа у воду и види да восак није на површини. Он одмах обавештава о томе родитеље и то је, по њиховом мишљењу, знак да дете неће дуго живети. Сулудост оваквог размишљања и више је него очигледна и неутемељена.
Сујеверје посебно оставља дубок траг на опелима и поменима блаженопочившима. На гробљима се усталио обичај једења и пијења храна која је постављена на хумку или гроб покојника. Иако народ нема јасан одговор због чега то чини ипак не одбија такву погрешну праксу. Потом, непрекидно ношење црнине за упокојеним, разне обичаје кући након погреба, враћање са гробља другим путем од оног којим смо дошли. Сасвим нерационална поступања која немају своја укорењења у црквеном предању. Сва истина о упокојењу и васкрснућу дата је у погребном молитвословљу. Али, народ радије води рачуна о појачким способностима свештеника и језику читања молитава него о ономе записаном. Када би се само мало обратила пажња на чин опела јасно би се схватила заблуда сујеверних и ирационалних обичаја погреба.
Када говоримо о сујеверју не можемо да се не дотакнемо учења цркве о сујеверју. Приметан је, посебно у селима, обичај гатања у карте, шољице кафе, пасуљ. Може ли карта показати већу истину од Божје промисли?! Суочени смо са проблемом уплетености Кушача који кроз разна недела на која наводи људе управо и удаљава људе од цркве. Иако је 21. век доба модерне и прогресивног начина размишљања, ми се сусрећемо са парадоском. Човек одбија да верује у Господа и вероисповедање сматра декадентним, али, истовремено, повинује се ирационалним поривима и верује у неписане и ничим оправдане и непотврђене обичаје. Колико је, примера ради, гатање погубно и неприхваћено у Цркви сведоче нам и Дела Апостолска где је речено да је први јеретик и шизматик кога црква разобличава, извесни Симон Гатар. Свештеницима се одузима право да произносе учење цркве а самосвесно се намеће сујеверно, сатанско псевдорелигијско, сујеверно размишљање. Канонско предање цркве осуђује сујеверје, гатање и магијско делање као најсатанскији облик људског понашања. Оно што је у Исламу валидни вероисповедни карактер, потврђен Кураном, за Православне је сујеверје. Утицај медија на формирање квазиверског мишљења чини велике проблеме црвки и души. Популарност неквалитетног телевизијског програма формира лажна мишљења о цркви која намећу иноверне групације. Ништа не срди и не растужује Господа као када гледа свој народ како се клања лажним идолима, Мамону и златном телету. Сујеверје је ништа више него клањање Мамону.
Најраспострањенији облик погрешног и сујеверног тумачења Господа изражен је у изјави „Казниће те Бог“. Зар Господ није „спор на освету“, није ли Господ „поставио дугу“ која нас опомиње на се неће светити? Не каже ли пророк „неће синовима трнути зуби што оци једоше кисела грожђа“? Свете Тајне су благословене благодаћу Духа Светога, тако и Света Тајна Исповести. Уколико исповедимо прегрешења, преступе, зашто бисмо и даље причали да Господ убија, кажњава. Даје нам искушења, као Јову, али нас не убија. Није ли Господ чудесно спасао Стефана Дечанског посредством светитеља и повратио му вид када Му се Стефан молио? Није ли чудесно спасао многе који су ме се обратили и у покајању Му се молили? Како онда можемо заблудети и изрећи тако нехришћански став.
Христа је ђаво кушао у пустињи, али Христос је истрпео, сујеверје је наше велико искушење од којег се морамо одбранити. Стога, обратимо пажњу на Христове речи и речи пастира цркве и старајмо се да исправимо заблуде којима смо склони из незнања.
Вероучитељ Ђорђе Чоловић
